Kaća i ja smo izašli u dvorište da posmatramo grmljavinu. Najzad osveženje… Bilo je krajnje vreme.
Kad je prvi put zatutnjalo, samo rekoh “najzad”… Otišao sam u dvorište na dozu disanja i poneo fotoaparat sa sobom. Kaća me je podsetila kako smo zajedno šljapkali po baricama posle kiše još kad je imala tri godine (to je verovatno upamtila iz priče odraslih), pa je pitala hoćemo li šljapkati i ako sad padne kiša. Obećao sam da hoćemo; nažalost, kiša je pala dosta kasnije, već je bilo vreme za spavanjac.
A spavanju je prethodilo radovanje u obliku baletske tačke po dvorištu. Tad sam se setio da sam odavno hteo da slikam decu sa odloženim blicem (tzv. slow sync, usporena sinhronizacija, u kombinaciji sa podešavanjem second curtain, druga zavesa). To je tehnika koja kombinuje namerno zamućivanje tokom duge ekspozicije sa blicem koji odapne i zamrzna scenu na samom kraju ekspozicije, čime se dobije efekat uhvaćenog pokreta ili neki namerni “duhovi”. Došla mi žuta minuta, pa sam našao jednu ekspoziciju koja izgleda kao da Kaća grli duha i to sam provukao kroz sepia filter kome sam naknadno pojačao boju i kontrast, e baš kako bih pojačao zamućenje u drugom planu. Rezultat izgleda ovako:
Tokom cele sesije od preko dvadeset ekspozicija, nekako mi se uopšte nije posrećila fotka koja je valjana, a da imam dobro uhvaćen kontakt očima. Dve-tri takve izvedene fotke imaju neizlečive greške – ja ipak nisam previše vešt u ovoj tehnici – ali sam ponešto naučio baš analizirajući te škartove. Kako god, mišn not akomplišd: krivicu snosim zato što nisam pokazao dovoljno strpljenje iako je Kaća bila vrlo raspoložena za saradnju. Mogao sam da imam i bolje rezultate.
Kroz mesec dana me čeka pohađanje neke svadbe, pa mi je palo na pamet da bi to bilo baš zgodno mesto da se poigram ovom tehnikom ponovo.