(Isečak)
…
Možda bih, ipak, otvorio usta? Potražio neku živu dušu i pitao koliko je sati?…
Venjička, šta te se tiče koliko je sati? Bolje idi, idi, zakloni se od vetra i lagano idi… Spoznao si nebeski raj, zar bi prošlog petka pitao koliko je sati – a sad nebeskog raja više nema, šta će ti da znaš koliko je sati? Carica sa spuštenim trepavicama ti nije došla na peron, božanstvo ti je okrenulo leđa, šta će ti da znaš koliko je sati? “Nije žena, ona je bombonica”, kako si je u šali nazvao, nije došla na peron pred tebe. Uteha ljudskog roda, ljiljan doline – nije došla i nije te dočekala. Venja, kakvog smisla ima posle toga znati koliko je sati?…
Šta ti je ostalo? Ujutro – jauk, uveče – plač, a noću – škrgut zuba… I kome, kome je na svetu stalo do tebe? Kome?… Evo, uđi u bilo koju kuću u Petuškama, pitaj bilo koga: “Da li vam je stalo do mene?” Bože moj…
Skrenuo sam za ugao i pokucao na prva vrata.
(iz romana “Moskva – Petuški”, Venedikt Jerofejev, 1969.)
Suštastvena istina:
kad nema žena – vreme nije bitno
€;