Day: August 13, 2011

I tako smo najzad stigli u Niš, posle punih osam dana puta…

Niš je priča za sebe: grad u kome se dobro osećam, u kome imam dobre drugare, a u kome se dešava značajan muzički festival… Na ono tipično demagoško pitanje novinara “Exit ili Guča?”, čime bi izvesno trebalo da se svrstamo u jedan od dva belosvetska poimanja Srbije, ja bih odgovorio jednako demagoški: Nišville. Dovoljno ću vam reći ovako: od 24 headlinera, u času kupovina ulaznica za ovogodišnnji Nišville znao sam za samo dva. A kako je na festivalu, pričaću vam drugom prigodom…

Uglavnom, veče uoči dana glavnog programa, neka dešavanja su već počela. Smestili smo se na već poznatom mestu, kola ostavili na drugom, takođe poznatom mestu, a onda otišli na kasni ručak ili ranu večeru, neka to zove kako ko voli, u kazandžijsko sokače. Dok sam čekao mezetluk, pad mi pogled na prekrasnu boju neba iznad “Kalče”. I ne budem lenj:

Nije da nije, malo sam se igrao parametrima boje i svetla dok nisam bio baš zadovoljan. No, to je to. Mišn baš sasvim akomplišd. A kako je bilo na nastupu Darka Rundeka, teško je da se priča. Valjalo je biti tamo.

Godinu dana posle prvog pokušaja, načinio sam fotku koju sam planirao.

U Kraljevu smo odlučili da posle kafice u Kruševcu krenemo put Ribarske banje. Ali tamo nam nije bilo po volji, pa smo produžili do Sokobanje, koju smo prvi put overili prošle godine. U šetnji kroz šumu od Lepterije ka Sokogradu, koju smo upriličili sledećeg dana, znali smo da valja paziti na kretanje.  Korenje drveća je isprepletano nad zemljom sa kamenjem i neravninama nastalim erozijom. Raj za slikanje:

Nemam običaj da često naginjem kadar, ali ovog puta mise učinilo baš zgodno. Takva geometrija daje na dinamici mestu koje krije u sebi… Uh, moram da kažem i to: krije toliko smeća da sam načisto poludeo. Najgore od svega: ima kanti za smeće, i to solidno raspoređenih. Ali, ljudi se radije opredeljuju da budu neodgovorni prema parčetu prirode koje im je na izvol’te. Tužno.

Ovom fotografijom ću vas podsetiti da bi uvek trebalo da imate fotoaparat uz sebe.

Posle planine Javor, spustili smo se u Ivanjicu, a odatle kroz neke prelepe vukojebine presekli do Kraljeva. Pred nama su bila dva dana bez jasnog plana o mestu na kome ćemo se skrasiti, osim što smo znali da ćemo se kretati dolinom Zapadne Morave.

U Kraljevu je bilo toplo i pretoplo, pride mi je trebalo dvadeset minuta da parkiram auto negde i na kraju nam nije baš bogzna koliko prijalo. Valjalo je da overim poštu, dva dana sam bio offline na Javoru, i da nije bilo toga, verovatno bih dao gas i produžio dalje, bilo kuda, verovatno u pravcu Trstenika na neki ručak.

Kafica uz net je obavljena, šetnja uz Ibar takođe (eh, nismo bili opremljeni da se brčnemo, šteta) i u povratku do parkinga naiđemo na ovo:

Dakle, fotka nije tipična za projekat “jedna na dan”, nego puki dokumentarac. Glavna fora: ovaj “servis” sam našao na stotinjak metara od mesta koje je GPS obeležio kao strogi centar grada…

Tehničko iskušenje se sastojalo u tome da fotka ne bude onako kilava kako to uobičajeno biva kada se slika po jakom suncu u dva popodne (vreme za koje se kaže “bavite se nečim drugim, a ne fotografisanjem”). Postprodukcija je ispala jednostavna, jer Lightroom ima alatke sa kojima se izlazi na kraj. Posebno je bitno pojačavanje boja koje mora da bude u skladu sa nužnim prenaglašavanjem kontrasta, a što se primenjuje nakon “ubacivanja” svetla u zonu senke. Manevar je uspeo i sa tog stanovišta – mišn akomplišd.