Day: August 23, 2011

Prva poseta pijaci posle tri nedelje. Nikud bez fotoaparata!…

Trebalo mi je vremena da se naučim da uvek ponesem sokoćalo sa sobom na pijacu. nikad ne znaš šta će da osvane kao mogućnost za slikanje. Posebno su mi zabavne kombinacije boja, što uz malo sreće može da se pretvori u zanimljiv rad. Ne znajući hoću li imati priliku da izvedem tako nešto (a prepodne – dan je bio dug da smislim nešto drugo ako ne uspem), krenuo sam da lovim scenu koja sobom nosi neku ekstravagancu boja.

I našao sam:

Ne znam kako vama ovo izgleda, ali ja osećam ljuto u očima dok gledam u crveni detalj. Šteta što sam imao kilave uslove za fotkanje: od jakog kosog sunca ništa nisam video na aparatu dok sam radio, pa sam radio vrlo napamet. Zato nisam na vreme uočio prazan prostor na kome sad vidite taj list. Da sam primetio, pomerio bih neku papričicu na to mesto. Prodavci su uobičajeno druželjubivi u takvim slučajevima; valjda misle da im reklamiram robu, šta li. Uglavnom, i pored tog propusta, mišn je svakako akomplišd.

Tek kad krenem da ih jedem, shvatim koliko ih volim…

Posle svog onog derneka tokom putešestvija, na čelu sa onim ubilačkim količinama mesa u Nišu, čovek poželi da živi na voću i kačamaku bar nekoliko dana. A onda, setim se kako ja u kačamak volim da dodam sve ono što ne bih smeo da jedem, pa se uzdržim.

Onda se okrenem sezonskom voću. A u tom slučaju, ja biram breskve. Obožavam ih.

Ovo mi je bila zamena za ručak… Lažem, pojeo sam još jednu. Lažem i za ručak: posle par sati sam se provalio i nadoknadio… Ali, fascinacija ostaje. Mišn akomplišd.

Posle dana smirivanja, sledi dan pokretanja: jošte druženja na pomolu…

Društvu smo ostali dužni mnogo druženja poslednjih nedelja. A valjalo je uvaliti i razne poklončiće hedonističkog tipa, od sira sa sremušem, preko kaluđerske kruškovače pa sve do nekih retkih začina u jelima koje Jasna tako slasno ume da spravi.

Pa mi došla žuta minuta da rashladim koju butelju krstača. Nismo odavno.

I tako… Ostaci su bili zgodan objekat za slikanje i obradu.

Posle je bilo šta je bilo. Ne pitajte previše . Mišn štogod omašen, ali… Samo da odnesem teti lek…

Bilo je jasno da mi treba malo oštrije kočenje da bih se vratio u normalu…

Koji beše poslednji miran dan pre tog četvrtka? Nisam mogao da se setim. Smejali smo se naglas činjenici da smo potkraj putešestvija pozaboravljali pola od onog što nam se događalo tokom prvih dana (sreća, postoji foto-arhiva dešavanja). I onda iz hiperaktivnosti putovanja upadosmo u hiperaktivnost svadbe, a posle toga smo bili željni samo malo vremena da se najzad raspakujemo i odmorimo.

I da ne kažem, pošta s posla je već počela da pristiže. No mercy.

Trebala mi je sečka. Išao sam kolima ko zna kuda i ko zna zašto i jednog časa sam stao pored dečijeg vrtića da uslikam detalj n zidu koji se već tri godine kanim da zabeležim.

E, tako. Mede, moji rođaci. Dva zaljubljena mečeta. Nema veze ni sa čim. Tras. Tilt. Mišn. Nego šta. To je to. Ajmo, razlaz.

I da ne poverujete: dvominutna terapija beše urodila plodom. Najzad sam stao.

Parada pijanstva i kiča: niko nikad nije u malo reči opisao svadbe nego Balašević onda u onoj pesmi. Mada, bude mi žao mladenaca, oni moraju sve da trpe, dok je meni lako da pobegnem.

Zašto je svadba mog rođaka bila u sredu i pored stotinu svatova? Zato što oboma mladencima rođendan pada baš 17. avgusta, pa su rešili da im to bude i godišnjica braka. Pa, šta reći!

Ono jeste, ne volim svadbe, a pride mi nije pasiralo to što smo morali da zbrzimo kraj svog putešestvija po Srbiji – izvesno bismo ostali barem još dva do tri dana na putu da nije bilo te društvene obaveze.

A kako drugačije da izdržim protokol svadbe nego da aktivno fotografišem? Prvo se bavim oko procedure venčanja, sve nervirajući zvaničnog fotografa tako što mu odvaljujem udaljene bliceve koji se okidaju putem foto-ćelije, pa ih moj spoljni blic odapne baš kao i blic sa “zvaničnog” fotoaparata. No, sam je kriv za to; no, Ervin je moj stari drugar, pa sam bio solidaran i dogovorio se sa njim oko ponašanja tokom sesije venčanja.

A kad prođe protokol, počinje specijalna metamorfoza nekih ljudi; i to je ono najzanimljivije.

Nisam se previše trudio, jer prostorija u kojoj je održana svadba nije propisno provetrena, temperatura je bila užasno visoka, a klimatizacija neodgovarajuće postavljena, pa su intervencije “pali klimu! gasi klimu! pali! gasi! pali! pali! gasi! gasi! gasi! pali…” trajale neprekidno, satima. Svejedno: i da su radile sve vreme, te klime nisu mogle da postignu ništa. I zato sam uglavnom bio napolju.

Međutim, metamorfoza mi je dolazila na noge.

Prosto, obožavam da gledam kako se čovek pretvara u svinju, pritom se trudeći da privuče pažnju na sebe i izvede sve što ume da bi pokazao kako je vešt u tom postupku. Ukoliko se uluči da sam markirao pravu osobu, kao što sam uspeo nekoliko puta ranije, obično imam dovoljno materijala za celu strip-priču koja dokumentuje metamorfozu. Ovog puta mi nije uspelo zbog pomenute muke sa mikroklimom prostora, ali ovi mamlazi su tražili da ih slikam…

Da napomenem: slika nije pregorela, niti je u osnovi bila ikakav škart. Namerno sam je obradio da izgleda ovako presvetljeno, a izazvao sam i distorzije boja jer je bilo prikladno. Ovako je majmunluk došao do punog izražaja, što je i svrha postojanja ove fotografije, iako je ovo bila relativno rana faza metamorfoze. Golih do pasa je bilo tek nešto kasnije, ali to nisam slikao; nije mi se dalo.

Šetali smo pored Dunava u poslednje kasno popodne našeg putovanja. A onda smo utvrdili da među dve hiljade fotki nema nijedne zajedničke…

Muke po fotografu: niko da slika njega dok putuje svetom. Sad, nije da nije, slikao sam ja Jasnu i slikala je ona mene, napabirčilo se takvih snimaka tokom dve nedelje putovanja zahvaljujući angažovanju dva fotoaparata. Pa onda slike sa prijateljima u Nišu i oko Niša… Ali nijedne, baš nijedne zajedničke fotke dvoje saputnika.

Toga se Jasna prva setila dok sam je slikao kod jednog travnjaka pokraj Srebrnog jezera. Da ispravimo to, rekoh, dođi ovamo pored mene i gledaj u senke dok poziraš.

Ha! Mišn akomplišd!

P.S. Tek kasnije sam utvrdio da nije baš tako da nema nijedne zajedničke fotke. Baš ovakva – dve senke na travi – postoji u špilu fotki načinjenih tokom šetnje prvog popodneva na Tari; biće da je ta fotka ispala slučajno takva. Ova je makar pozirana.

Dan duže u Nišu, silom prilika, smirivanje lopte. Odmor, zapravo.

Valjalo je pripraviti auto za put posle havarije, pa smo ostali dan duže u Nišu. Za to je bila prikladna šifra: “teško žabu u vodu naterati”. Iako je time plan prvi put poremećen na samom finalnom komadu putešestvija, nismo dozvolili da nam pokvari dobro raspoloženje. Kad smo se Jasna i ja najzad našli popodne, svako posle svojih radnih zadataka, to smo priuštili sebi šetnjicu centrom Niša.

Tek tokom te šetnje sam shvatio da mi je to već jedanaesti dan pešačkog staža po Nišu, a da zapravo nisam video grad. Pa ništa: dogodine ću lepo da ustajem u pet tokom tri jutra, pa ću da uhvatim malo više. Ako mi dođe žuta minuta, čak ću da pozajmim bicikl od Caleta i provozam se malo širim krugom. A bude li plan ostvaren, imaću u to vreme malo ozbiljnije stkaalce kojim ću da nišanim scene…

Mišn not akomplišd. Ne zato što je slika loša (naprotiv: nije loša) nego zato što je nastala kao puki rezultat mlaćenja fotoaparatom, a ne kao akt promišljenog slikanja. Tako se to ne radi u okviru projekta “jedna na dan”. No, taj dan je bio takav da je dobro što sam uopšte i imao fotoaparat u rukama…

Ovo je bila prava avantura. Ali, da ne pričam na parče, zasad se držim samo fotke…

Festival Nišville se održava uveče, prateći programi preko dana nam nisu mnogo zanimljivi, pa koristimo prigodu za druženje po okolnim mestima, poput raznorazne ovčetine kod Brke u Jelašnici ili obaveznih goveđih repova u “Tri fenjera”, da baš ne pominjem razne detalje po kazandžijskom sokačetu… Ali, nije sve u klopi, ima nešto i u kretanju…

I tako smo krenuli da nađemo uzbrdnu nizbrdicu… To je ono mesto za koje kažu da zaustavljeni auto, otkočen i pušten u ler, kreće uzbrdo. To mesto smo našli i ispitali. Šta se dešavalo dok smo tražili mesto, kad smo ga našli i nakon što smo ga napustili, duga je priča u koju nećete poverovati kad vam je jednom budem ispričao (baš me briga, ne morate da verujete ni u priču o vili Ravijojli koja nam je servirala nesuđeni ručak ni u onu o vožnji auta po šumi sa izgubljene tri i po litre ulja iz motora).

Uglavnom, biće i da smo raskrinkali tu priču, a to je takođe posebna priča, ovog puta namenjena jednom časopisu. Do tada, evo pogleda uzbrdo, iako će se obavezno pojaviti neki meštanin da vas ubeđuje da je to nizbrdo; priznajem, optička varka je savršena.

S obzirom na to da su goreli i nebo i zemlja, da je bilo tri popodne i da smo ubrzano trošili zalihe vode u pokušaju da preživimo to simpatično mesto, mišn je bio potpuno akomplišd, a raspoloženje na tolikoj visini da ni dva razbijena kartera na dvoja kola (od dvoja na raspolaganju) nisu pokvarila dan.

O, kako smo živi bili tog dana!