Day: August 23, 2011

Kad nemaš mnogo da pružiš u muzičkom pogledu, ostaje samo jedno rešenje: žurka!

Ne važi obrnuto: ima onih koji pruže mnogo muzike, pa naprave žurku – da ne veruješ svojim očima i ušima. To je osobito karakteristika starih lisaca: koncert Toma Jonesa pre par godina u Beogradu je dobar primer. A najbolji primer koji ću ikad biti u stanju da izvučem se desio prošle godine na Nišvillu: Solomon Burke sa svojim neverovatnim glasom, još neverovatnijim bendom oko sebe, najneverovatnijom poziturom od 300 kg, dve kofe ruža i sa takvom fenomenalnom sposobnošću da napravi paklenu žurku da i sad, kad njega više nema, a prošlo je godinu dana od tog iskustva, još uvek nemam dovoljno dobre reči da opišu taj događaj.

Međutim, ima i onih koji su se potrošili, a onda idu okolo i udaraju čežnju starim vremenima nudeći jedno veliko ništa upakovano u celofan. To nije nužno loša stvar: makar se pruže zabava, iskren nastup i zrnce žurke, pa je dovoljno. E, baš takav je bio nastup koji je priredio Mungo Jerry Blues Band: počeo kao trivijalno blues-drombuljanje bez kraja i konca, malo smaknut u scensku egzibiciju članova benda, a zatim – žurka!

Ako sam dobro shvatio, te devojčice koje su izvedene na scenu su iz brigade volontera na Nišvillu. Ko bi rekao da Ray Dorset voli mladu piletinu? Mišn akomplišd.

Neko uvek mora da kvari zabavu. Sa ovim kranom sam u svađi još od prošle godine.

Kranovi sa kamerama su postali standard na javnim skupovima, a ideja dinamičnih kretnji zbog švenkovanja i promene perspektive je danas nekakav standard za prenose dešavanja na scenama. Međutim, to je toliko agresivno prema publici da nemam reči: sveopšte masiranje traje i traje i traje…

Na Nišvillu, ta agresija ima posebnu “draž”: zbog efikasnosti, montirane su dve scene, jedna pored druge, a gledaoci se najčešće opredeljuju za stranu na osnovu favorita kojeg žele da prate na najbolji način. To najčešće znači i da se pogled na onu drugu binu žrtvuje do neke mere, ako gledalac želi da sedi u parteru. I onda taj jebeni kran: ako želite da ga izbegnete, morate na spoljnu stranu; u tom slučaju, pogled na drugu binu propada skroz.

Morao sam da slikam neprijatelja:

Ovo pišem deset dana posle poslednjeg susreta sa kranom i još uvek sam besan. Možda je to i zbog ove fotke? U tom slučaju, mišn akomplišd.

Nišville. Ah, Nišville…

Tokom putešestvija, priredili smo i malo kulturnog vozdizanija: ovo je bio drugi put da pohodimo festival Nišville… Koji ne linkujem jer se na netu ne zna ko pije, a ko plaća. Srećom, sam festival na niškoj tvrđavi ide prilično lako (iz ugla nas, posmatrača) i zabava je zagarantovana.

Imao sam ideju da uhvatim delić scenske atmosfere. To sam omašio da uradim prošle godine. Tabanao sam okolo, slikao iz raznih perspektiva, dok nisam izveo ovo:

To je baš to. Iskreno, plašio sam se da turim visoki ISO jer moj aparat strašno degradira fotke već na ISO 200 (a na ISO 400 su neupotrebljive – a za ovo je inače potreban bezbedni ISO 800 da bi ostalim parametrima moglo lakše da se rukuje), pride nemam sistem za stabilizaciju slike – sve se urotilo. U tom svetlu, rezultatom sam daleko zadovoljniji nego što bih inače bio, da imam čime da slikam kako priliči. Drugim rečima, mišn akomplišd.