Da li ste postali žrtva previše (mega)piksela?

Tržište je neumoljivo zatrpano potrošačkom elektronikom “velike moći” koja ponekad prevazilazi logičan izbor, jer ukupan kvalitet pada. To verovatno nije nigde toliko očigledno nego kada je reč o digitalnim fotoaparatima niskog cenovnog ranga.

[EDIT — Iz potpuno nejasnog razloga, pogrešio sam, a da nisam primetio ni posle dve revizije: bio je objavljen intro pasus od jednog drugog članka, tek u crticama spremljenog za objavljivanje:

Baš me briga za algoritam, nego ovo zaista izgleda fascinantno. Bude li ugrađeno u fotoaparate, izazvaće revoluciju u potrošačkoj elektronici.

Izvinjenje čitaocima.]

Artefakti kompresije se primećuju čak i na sitnim slikama poput ove desno.

JPEG je nezahvalan format: iako najpopularniji od svih formata za slike, a pogotovo za fotografije, predstavlja mač sa dve oštrice zbog algoritama koji podrazumevaju gubitke. U određenim uslovima, ti gubici ne samo da postaju vidljivi kao ružni artefakti na fotkama, nego svaka dalja manipulacija slikom dovodi do kumulativnog efekta koji izaziva propast.

Nažalost, to je ono što vidim na mnogim fotoaparatima nove generacije. Čak i kad raspolažu (za svoj kontekst) odličnom optikom, fotoaparati ponekad kompresuju fotke pre skladištenja korišćenjem brzih algoritama. A brzo, kuso: u kombinaciji sa malenim senzorima sa previše piksela koji zbog gustine i povećanog ISO faktora trpe razne distorzije, ostaje mnogo “fleka” na slikama, pogotovo na tamnim površinama. Da bi se to kompenzovalo, u fotoaparat se onda ugrađuju neizbežni (takođe brzi, ergo vrljavi) algoritmi za kompenzaciju šuma, koji izazivaju efekat “voštane slike”. Kad se to sačuva kao JPEG, popravke više nema; fotka ostaje digitalno đubre. To posle može da se popravi samo tako što će biti drastično smanjeno, otprilike sa 12-14 Mpix na 3-4 Mpix, pa i manje. Ali, poenta je da do manje slike prihvatljivog kvaliteta dolazite putem koji niste morali da prelazite.

U prevodu na srpski: proizvođači fotoaparata od gotovog prave veresiju samo zato što je potera za megapikselima, iz nekog volšebnog i meni neobjašnjivog razloga, najefikasniji marketinški jadac u prodaji digitalnih fotoaparata. Kupili ste fotoaparat verujući reklami “čak 14 Mpix”, ne znajući da biste bolje prošli da ste kupili fotoaparat od 6 Mpix za iste potrebe.

Iz razgovora sa poznanicima koji su kupili digitalni fotoaparat, dolazim do zaključka da 90% kupaca te opreme ne može odmah da shvati zbog čega su se navukli na tanak led kupujući “silne megapiksele”. Doživeo sam simpatičnu i poučnu epizodu u kojoj me je jedan ne baš iskusan korisnik digitalnog fotoaparata uveravao da njegov džepni mališa radi “duplo bolje” nego moja šest godina stara konjina (a model star čak sedam godina), jer on ima “čak 14 Mpix”, a moj aparat “samo 7 Mpix”. A onda sam mu ispričao kako je Canon u jednom trenutku, baš u G seriji čiji fotoaparat imam, spustio rezoluciju senzora sa 14 na 10 Mpix u sledećem modelu, time drastično poboljšao kvalitet rezultujućih fotografija, a najzad tako i povratio poljuljanu popularnost te serije na tržištu… A poslednja tri modela G serije zadržavaju taj senzor.

Ovo je vredno malo duže priče.

Nastavite sa čitanjem… “Da li ste postali žrtva previše (mega)piksela?”

Improvizovane scene u filmovima

Ponekad holivudski reditelji demonstriraju svoju moć raspolaganja viškom para tako što puste glumce da serendaju nešto pred kamerama. U slučaju onih koji su savladali metode Stanislavskog, to se ponekad pretvara u legendarnu scenu, poput jednog od najpoznatijih monologa u istoriji filma – “You’re talkin’ to me? Talkin’ to me?…” Znate većHot smile

Neki zamlata je prikupio 25 takvih scena i naglavio ih na jutjub. Bacite pogled.


 

Za neke od ovih filmova nikad nisam čuo. A opet, kao da je bitno da znam… Pogledao bih ponovo, nego mi žao da prekidam Won’t Get Fooled Again na Radio Paradise…

Fotografija dana, 29. avgust 2011

Postavljeni zadatak: ilustrovati momentalno raspoloženje u nekom prenesenom značenju.

Povremeno čitam neke blogove o fotografiji, a tamo ljudi koji se vasceli dan bave samo fotografijom raspravljaju o temama o kojima ja mogu samo da sanjam, jer uglavnom ne mogu da posvetim fotografiji više od jednog do dva sata na dan – a i to tek u doba dana kad sam već umoran.

Pre nekoliko dana, čitao sam o vežbi koju je jedan fotograf postavljao sebi kad god nije znao na šta da usmeri kreativni momenat: trebalo je da nađe nešto što opisuje njegovo trenutno stanje, razmišljanja ili, prosto, ideju koja se spontano vrzma po glavi.

Danas sam proveo četrnaest sati u stolici, sa tek dve ili tri kratke pauze: oduživao sam posao koji je čekao da se smilujem, doslovno, celog leta. Da se ne bih brukao uvodeći jedan sajt neažuran u novu sezonu, potrošio sam ponedeljak da uradim sve što se nakupilo od juna… I kad sam završio, setio sam se da imam još jedan takav posao, za koji će mi trebati barem stotinjak sati rada dok ga ne dovedem u željeno stanje. U času kad sam pomislio na to, pade mi na pamet jedna krilatica iz srpskog mitološkog rečnika (nadskup tzv. srpskog poslovnog rečnika, sadrži nekolko hiljada odrednica); neću je ponavljati ovde, nije prilično. U ruci sam držao grafitnu olovku i… Setim se prave ilustracije.

Fotografija dana za 29. avgust 2011.

Nisam bio ni strpljiv ni voljan da motam atmosferu u samom snimku; to će biti posao za dogodine u ovo vreme; plan za sledeće leto je da napravim improvizovani studio. Umesto toga, potražio sam neki od Lightroom preseta koji bi mogao da pomogne dobijanju optimalne atmosfere. Jedan od njih, vrag će ga sada znati koji, izvukao je teksturu papira na videlo i to je bilo to. Onda sam poslao u večna lovišta sve boje osim narandžaste, još pride pojačao tu preostalu boju – i dobio tačno ono kako se osećam; isijavam vrućinu i slomljen sam. Disappointed smile Mišn akomplišd.

Baš bih mogao malo da izađem iz kuće ovih dana… Ako stignem. Srećom, zahladilo je.