I poslednja fotka u nizu zaostataka: mali eksperiment nad samim sobom…
Svašta sam radi oda bih fotografisao, ali sa bicikla u vožnji još nisam. Moj bicikl je prilično nezgodan za tu svrhu: to je stari “Rog” desetobrzinac (zapravo, ima 12 brzina otkad je remontovan pre desetak godina), visok je i nestabilan na malim brzinama, a onaj stari “trkački” guvernal baš i nije zgodan za manipulaciju jednom rukom dok u drugoj ruci držim fotoaparat, i to klasično sa kaišem oko zglavka šake.
Fotke načinjene u vožnji u kasnim večernjim satima su ispale zanimljive kao eksperiment. Hteo sam da rekonstruišem jednu davnu fotku, kad sam uslikao svoju senku tokom vožnje bicikla – međutim, ono sam uradio u sunčano novembarsko jutro, kad je senka bila baš veoma duga, a slovi slikanja takvi da sam lako fokusirao scenu. U polumraku i uz senku koja se non-stop miče jer prolazim pored reda uličnih svetiljki, bio je to mission impossible. Nakon raznih pokušaja, završio sam eksperiment sa desetak ekspozicija: više ne bi imalo smisla, znao sam to. Odabrana fotka je izvedena dok sam sedeo na biciklu u mirovanju.
Ne budite preoštri u ocenjivanju: trećina sekunde iz ruke na aparatu koji nema nikakvu stabilizaciju slike, u polumraku i sa ISO 200, što je mnogo za onaj senzor, a ja zadihan na biciklu koji želi da izmakne ispod mene (a kočnice ne držim jer sam uspravljen dok slikam), u ukupnom zbiru sugeriše veleuspešan rad… 
Dobro de, ne baš veleuspešan, ali… Kad jednom budem imao pravi fotoaparat, pa ISO 800 ne bude pravilo značajan šum, videćete kako ću izvesti ovo isto. 
U međuvremenu, hodaću svetom pričajući kako sam baš ovo hteo da postignem i da je mišn bladi akomplišd, vot d hek. U tom nastojanju, imitiraću jednog iz Vršca koji pre oko 25 godina nije znao šta će od svoje glave nakon što je diplomirao na likovnoj akademiji, pa je pravio tzv. likovne instalacije. Jednom prilikom, na sred one male galerije preko puta Banovine (Izvršnog veća Vojvodine) u Novom Sadu, postavio je improvizovani korlat sa tri žive guske, a na četiri povelika platna je iskombinovao nekakve apstraktne motive sa ekskluzivnim materijalom: nanosio je debele slojeve guščijih govana na platno. Ispod platana je postavio hrpice tako da izgleda kao da su platna iskenjala taj sadržaj. Onda je sve to nazvao umetničkim delom. Ne sećam se da li je tada reč “multimedija” bila u igri, ali svakako je mirisalo prilično multimedijalno; pride i galama, jer su guske bile nervozne; a kako i ne bi, jer su bile ograđene u premalom prostoru, pa su imale problema da se kreću, jedu i piju. Čujem da se lik posle preselio u Pariz. Iskreno sa nadam da je tamo i ostao.