Sesija za potrebe projekta “jedna na dan” je bla započeta tri ili četiri puta dok nisam dosegao nešto iole vredno istraživanja.
Počelo je lošim raspoloženjem zbog vremena, što je uzrokovalo katastrofalno neuspešan dan sa stanovišta posla: prosto, ostavi osam važne poslove za sutra, znajući d abih napravio više štete nego koristi kad bih se latio. Sreća, pa su rokovi tek iduće nedelje… Kada je u suton malo zahladilo, promenilo se i raspoloženje na bolje, uzeo sam fotoaparat u ruke i otišao u dvorište da dišem.
Uhvatio sam nekoliko scena na granici raspoloživog svetla, a sve iz ruke ili sa improvizovanih podloga. U inat, nisam hteo odem po tronožac kako bih izveo kulturne duge ekspozicije; naterao sam sebe da pronađem neku igru svetla sa onim što sam imao na raspolaganju tu gde sam se zatekao.
Rešenje sam našao kada sam sasvim slučajno džepnom lampom osvetlio zid u dvorištu kroz naslon baštenske stolice. Pade mi na pamet film Rebecca, u kome je Hičkok izvesno postigao vrhunac atmosfere u slici upotrebom senke na monohromatskoj slici (što, po mom mišljenju, nije prevazišao čak ni u filmu Psycho, mada je taj film namerno sniman u monohromatskoj tehnici). A ispitivanje senki je uvek vredno istraživanja: to je tema bez kraja i konca.
Napravio sam nekoliko “namernih” ekspozicija sa senkama na zidu, a onda sam ih varirao i u postprodukciji. Ona prava je nekako sama iskočila među drugima.
Nema mnogo šta bitno da se priča. Isforsirao sam monohromatsku sliku, pojačao kontrast i blago popunio scenu svetlom (da ništa ne bude baš sasvim crno – baš kao u pomenutom filmu) i jednog časa mi se učinilo kao da gledam u insert iz filma. Bio je to trenutak sa oznakom “mišn akomplišd” i ja sam samo stao sa obradom. Ispalo je mnogo uspešnije nego što sam se nadao. Tema upravljanih senki po zidu ili teksturama i na monohromatskim fotkama je zanimljiva i valja joj se vratiti, što ću učiniti kad budem imao način da slikam sa ISO 800 koji ne proizvodi bolesno jak šum…