Opet asocijacija na fotku od pre dva dana. Zaista slučajno: kako sam mogao da propustim priliku?…
Jedna nevelika ekipa poštovalaca dobre muzike se ponekad okuplja u privatnom aranžmana. Kako kad, kako gde, muzika je samo lajtmotiv druženja, a prava suština je u opuštenoj atmosferi i veselom druženju, gde uvek vrcaju vesele teme i razna začikavanja, pa smeha ima na pretek. A toga nikad dosta.
Miki je poštovalac tradicionalnih vrednosti, pa centralno mesto u njegovoj muzičkoj sobi zauzima čestita kolekcija vinila u kojoj, dakako, uvek ima zanimljivih ploča za slušanje. A gramofon, jedan klasični Technics, karakterističan je po obliku i boji tonske glave (iliti zvučnice); i kako sam mogao da odolim… Ekipa zna za moj projekat “jedna na dan”, pa su tokom moje sesije padali komentari, i navijački i oni drugi, te sam jedva nekako sabrao pet minuta mira. A rezultat, posle nešto malo naknadne obrade:
Izvedba je bila jednostavna: zgrabio sam LED lampu koja se zatekla na stolu, njome sam osvetlio zvučnicu sleva, slikao stabilno oslonjenm aparatom tokom spore ekspozicije. U postprodukciji sam isekao kadar u razmeri 16:9, oduzeo sve boje na slici osim na vrhu zvučnice i na etiketi ploče, malo dodao srednje svetlo i zatamnio najsvetlije, uveo malo vinjetiranje da bih vas uveo u sliku – i to je bilo to.
Uzgredna beleška: čuo sam neku opaku dreku iza sebe dok sam završavao sesiju. Kad sam se okrenuo, video sam Mikija kako fotografiše Džigija koji fotografiše Marinka koji je fotografisao mene. Eto ti detinjaste družine dok si dlanom o dlan… 
Hoćete li opet pitati koja je to ploča bila? E, pa ova! 
Fenomenalno remek-delo!…
You just picked up a hitcher
A prisoner of the white lines on the freeway
Bilo bi interesantno videti i te fotke iz bekstejdža. 😀
E, pa puknuo sam na brzaka jednu scenu “slika kako slika kako slika kako slika” 😀 ali je ispala škart: aparat je bio podešen na makro i za slikanje bez blica. Dok bih promenio sve što treba, proš’o bi voz.