Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Kakvi ludaci! Kakav izazov! I najverovatnije: kakav osećaj slobode!…
Što se mene tiče, plašim se i aviona, a kamoli ovako nečega. Dadoh sebi u kredit da jednog dana izdržim let balonom iznad Kapadokije. Tad ću da se nagutam svih strahova od visine zarad iskustva i neuporedive foto-sesije. A ovo? Mogu samo da naslutim kakvo je ovo drogiranje adrenalinom…
Pogledajte pažljivo kako ovi ljudi lete uz pomoć specijalnih odela-krila.
Ostajem bez teksta.
(Tnx Gorancho via FB)
Opet asocijacija na fotku od pre dva dana. Zaista slučajno: kako sam mogao da propustim priliku?…
Jedna nevelika ekipa poštovalaca dobre muzike se ponekad okuplja u privatnom aranžmana. Kako kad, kako gde, muzika je samo lajtmotiv druženja, a prava suština je u opuštenoj atmosferi i veselom druženju, gde uvek vrcaju vesele teme i razna začikavanja, pa smeha ima na pretek. A toga nikad dosta.
Miki je poštovalac tradicionalnih vrednosti, pa centralno mesto u njegovoj muzičkoj sobi zauzima čestita kolekcija vinila u kojoj, dakako, uvek ima zanimljivih ploča za slušanje. A gramofon, jedan klasični Technics, karakterističan je po obliku i boji tonske glave (iliti zvučnice); i kako sam mogao da odolim… Ekipa zna za moj projekat “jedna na dan”, pa su tokom moje sesije padali komentari, i navijački i oni drugi, te sam jedva nekako sabrao pet minuta mira. A rezultat, posle nešto malo naknadne obrade:
Izvedba je bila jednostavna: zgrabio sam LED lampu koja se zatekla na stolu, njome sam osvetlio zvučnicu sleva, slikao stabilno oslonjenm aparatom tokom spore ekspozicije. U postprodukciji sam isekao kadar u razmeri 16:9, oduzeo sve boje na slici osim na vrhu zvučnice i na etiketi ploče, malo dodao srednje svetlo i zatamnio najsvetlije, uveo malo vinjetiranje da bih vas uveo u sliku – i to je bilo to.
Uzgredna beleška: čuo sam neku opaku dreku iza sebe dok sam završavao sesiju. Kad sam se okrenuo, video sam Mikija kako fotografiše Džigija koji fotografiše Marinka koji je fotografisao mene. Eto ti detinjaste družine dok si dlanom o dlan… 
Hoćete li opet pitati koja je to ploča bila? E, pa ova! 
Fenomenalno remek-delo!…
You just picked up a hitcher
A prisoner of the white lines on the freeway
Lagan dan, opuštencija prvi put posle ko zna koliko vremena, čak i dremka na Suštini pasijansa. Vreme je za malo muzike, a?
U potpuno opuštenom maniru, rad sam da podelim sa vama nekoliko numera. Jedino im je zajedničko to što su do mene došle kao preporuke prijatelja u čiji muzički sud verujem, čak i ako nam se ukusi ne slažu u potpunosti.
Prva numera je neverovatna živo odsvirana krljačina kakvu odavno nisam čuo: kanadski acid-folk grupa Lee Harvey Osmond je ekipa vredna pažnje. Ako volite ovakvu muziku, predlažem da malo pročačkate fonografije članova grupe; mogli biste se veoma iznenaditi. Preporuka starog lisca, Žikice Simića, putem fejsbuka.
Auh!…
Nastavite sa čitanjem… “Ponovo radi džuboks! Ponovo radi džuboks!…”
Jedan od tri najstarija astronomska sata, a jedini od ta tri koji još uvek radi, prošle godine je proslavio 600. rođendan…
Ako ste bili u Pragu, a niste videli astronomski sat na tornju na sred Staromjestskih namjesti, to je isto kao i da niste bili tamo. Nema veze, otići ćete ponovo i sledeći put obratiti pažnju.
Nego, uključite ovo u HD režimu, pustite preko celog ekrana i – uživajte.
Komentar je, kanda, izlišan.
Više o astronomskom satu u Pragu pročitajte ovde (sorry: samo engleski).
Ova fotka je sasvim slučajno na istom tragu objekta kao i prethodna. A atmosfera ni približno ista.
Bili smo u poseti prijateljima, a oni imaju prelepo dvorište u kome je noćno osvetljenje izvedeno baš kako valja. U kombinaciji sa čestitom količinom zelenila na sve strane, utisak je izuzetan. Pravo mesto da iskušam noćno fotkanje iz ruke.
Da bih mogao da izvedem fotku koju vam prikazujem ovog puta, bilo je neophodno da uključim spot metering, tj. merenje svetla unutar jedne tačke koja ne pokriva više od 5% slike; ostalo se ignoriše. Trik je bio u tome što kad sam merio direktno u sijalicu, ostatak fotke je bio potpuno crn; valjalo je da nađem neku “meku” tačku koja pokriva delom svetlo, a delom pozadinu – i tad sam dobio ukupni osvetljaj koji je bio primeren sceni.
Na rezultujućim fotkama koje su uspele, malo od najsvetlijeg dela je bilo pregorelo, što sam lako ispravio u Lightroomu; a najtamniji delovi su lako izvučeni blagim dodatkom svetla. U ovom pogledu, Lightroom toliko lakše rešava probleme u odnosu na Photoshop da je van diskusije kako treba raditi da bi se problem rešio za kratko vreme.
Najzad, istrpeo bih i pretekle (u kontekstu moje opreme – nezaobilazne) omaške, jer atmosfera je ipak pogođena iz prve. A s obzirom na to da sam do kraja uspešno rešio ukupno svetlo, što i jeste bio ključ scene, to proglašavam: mišn akomplišd! 
Ne prvi put, preporučujem da pohodite portal koji sadrži jedan neverovatan foto-projekat.
Kada neko uloži mnogo znanja, strpljenja i truda u projekat koji nije komercijalan (bar ne u direktnom smislu) i u tome opstane godinama, onda je to veoma vredno pažnje, a možda i poštovanja.
Sajt Opacity (u podnaslovu Urban ruins) prvi put sam sreo i upoznao pre oko četiri godine i tad sam ga predstavio na svom starom kvazi-blogu. Od onda sam mu se vraćao samo nekoliko puta, tek toliko da overim je li još u akciji. Boga mi, i te kako jeste.
Autor sajta, koji se potpisuje kao Mr Motts, dao je sebi u zadatak da fotoaparatom zabeleži napuštene građevine, usput utvrđujući ponešto o istoriji tih mesta i otkrivajući razloge za današnje stanje. No, pored tog istoriografskog pristupa, jedna pojedinost posebno privlači pažnju: galerije koje su organizovane oko svakog objekta sadrže fotografije koje su, u najmanju ruku, rezultat veoma ozbiljnog rada. U nekim primerima, slobodan sam da tvrdim, pred nama se nalaze fotografije koje oduzimaju dah. Uspešno hvatajući duh napuštenosti i propadanja tokom vremena, te fotografije imaju izraziti autorski pečat.
…Samo su neki postali malo više isti, pa su ostalima obezbedili resurse da ne bi mislili kako su mnogo pametni i osobito lepi. A kad se jednakost zasniva na vraćanju istaknutih nazad u septičku jamu, znamo kako se to zove, zar ne? Živeli smo u tome do pre nekog vremena.
Istina, živimo mi u govnima i dalje, nego to nije bitno. Bitno je šta nam poručuju oni koje ćemo preživeti uprkos tome što nam žele dobro.
Elem, u distopijskom utopijskom svetu budućnosti, svi su isti. I ne brinu previše.
Izvinjavam se zbog grčkog titla, koji vam je verovatno beskoristan. Reč je o tome da je matična verzija skinuta sa jutjuba zbog, tobože, nekakvog kršenja nečega. Verovatno je onaj iz Šapca kršio prste dok je gledao ovo, pa je neka komisija Evropske unije, preko namenskih fondova, izdejstvovala da jutjub zaštiti sirote građane. Onda sam ja našao verziju sa grčkim titlom i eto…
PRRIIIIIIIIIIIIIIIIIIIII!!! FFRRRRRRRRRIIIII! Tuga… Tuga kao takva.
Sesija za potrebe projekta “jedna na dan” je bla započeta tri ili četiri puta dok nisam dosegao nešto iole vredno istraživanja.
Počelo je lošim raspoloženjem zbog vremena, što je uzrokovalo katastrofalno neuspešan dan sa stanovišta posla: prosto, ostavi osam važne poslove za sutra, znajući d abih napravio više štete nego koristi kad bih se latio. Sreća, pa su rokovi tek iduće nedelje… Kada je u suton malo zahladilo, promenilo se i raspoloženje na bolje, uzeo sam fotoaparat u ruke i otišao u dvorište da dišem.
Uhvatio sam nekoliko scena na granici raspoloživog svetla, a sve iz ruke ili sa improvizovanih podloga. U inat, nisam hteo odem po tronožac kako bih izveo kulturne duge ekspozicije; naterao sam sebe da pronađem neku igru svetla sa onim što sam imao na raspolaganju tu gde sam se zatekao.
Rešenje sam našao kada sam sasvim slučajno džepnom lampom osvetlio zid u dvorištu kroz naslon baštenske stolice. Pade mi na pamet film Rebecca, u kome je Hičkok izvesno postigao vrhunac atmosfere u slici upotrebom senke na monohromatskoj slici (što, po mom mišljenju, nije prevazišao čak ni u filmu Psycho, mada je taj film namerno sniman u monohromatskoj tehnici). A ispitivanje senki je uvek vredno istraživanja: to je tema bez kraja i konca.
Napravio sam nekoliko “namernih” ekspozicija sa senkama na zidu, a onda sam ih varirao i u postprodukciji. Ona prava je nekako sama iskočila među drugima.
Nema mnogo šta bitno da se priča. Isforsirao sam monohromatsku sliku, pojačao kontrast i blago popunio scenu svetlom (da ništa ne bude baš sasvim crno – baš kao u pomenutom filmu) i jednog časa mi se učinilo kao da gledam u insert iz filma. Bio je to trenutak sa oznakom “mišn akomplišd” i ja sam samo stao sa obradom. Ispalo je mnogo uspešnije nego što sam se nadao. Tema upravljanih senki po zidu ili teksturama i na monohromatskim fotkama je zanimljiva i valja joj se vratiti, što ću učiniti kad budem imao način da slikam sa ISO 800 koji ne proizvodi bolesno jak šum…