Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Dok dlanom o dlan, izgubiš nešto, to nađe neko drugi i onda još dobiješ batine u pokušaju da dokažeš da je to tvoje.
A ako onaj iz NVO dobije po tamburi nakon što se utvrdi da šta je zaista radio, pružiće ti ruku pomirenja i izveštačen osmeh. Ne uzvraćaj mu ruku ni za živu glavu, a smešak ignoriši. Jer, nada za glupake postoji samo u pričama i u crtanim filmovima.
Tema kojom sam se već bavio: detalji fotografisani ispred svetla…
Glavni izazov u fotografiji je da se prekrši pravilo, koje god ono bilo. Tražite li način da učinite fotku posebno zanimljivom, dovoljno intrigantnom da je i drugi zapaze, iskočite iz tipične putanje. Na primer, probajte da slikate protiv svetla.
Fotografisanje protiv svetla je nešto što svaki klinac nauči da ne sme da radi na prvom času na foto-kursu (čekaj malo: foto-kursevi još uvek postoje, zar ne?). Prosto, kada uperite objektiv u jak izvor svetla, gubite kontrolu.
Mislio sam o tome dok sam večeras sređivao neke fotke sa letovanja: u nekoliko navrata sam dobijao fotke sumnjivog kvaliteta samo zato što mi se omaklo kontra-svetlo koje nisam predvideo. A onda, pade mi pogled na detalj u predsoblju (zapravo, stalno mi je u kadru kroz uvek otvorena vrata kroz koja dolazi spasonosni talas rashlađenog vazduha): na komodi se nalazi vaza sa aranžmanom osušenog cveća, a postavljeno je tačno ispred jedne svetiljke u kojoj se sijalica od devet vati nikad ne isključuje, nego danju služi kao ambijentalno, a noću kao orijentaciono svetlo u našem stanu.
Palo mi je na pamet da se poigram sa tim aranžmanom: gurnuću objektiv u suvo cveće, meriću svetlo na štedljivoj sijalici, pa kako ispadne. Tako je i bilo: napravio sam desetak ekspozicija od kojih sam odabrao četiri sa kojima sam de dalje igrao u obradi. Namerno biram rezultat koji sadrži greške:
Šta sam naučio iz ove sesije? Svašta!
Na današnji dan pre šesnaest godina, bili smo svedoci najveće marketinške kampanje u istoriji široke potrošnje. Sećam se dobro te stihije.
24. avgusta 1995, objavljen je Windows 95, čime je započeto novo poglavlje u primenjenom računarstvu.
Sad bih ja vama mogao da pričam o tome dan i noć, ali zarekao sam se da se neću baviti idiotskim temama na Suštini pasijansa – a računarstvo je svakako idiotska tema. Pominjem to, stoga, da bih zabeležio jedan kulturološki bitan trenutak u istoriji primenjene tehnologije. A Windows k’o Windows, mo’š misliti… Malo sam ga koristio, pa sam prešao na Windows NT.
Zato je prikladno da vam ispričam vic.
Pre tačno 112 godina, rođen je Horhe Luis Borhes, jedan od najvećih književnika dvadesetog veka. U to ime, Google je obelodanio prikladni doodle.
Borhes je jedan od mojih junaka literature. Što bi rekli, “drugovi Markes i Borkes” su među najzaslužnijim što sam osamdesete proveo čitajući mnogo dobrih knjiga. Čitao bih i danas sa istim žarom, ali još nisam dosegao sposobnost organizacije života. Ključ je, izgleda, u tome što sam tih godina živeo na belom hlebu, a danas moram da se borim. Ali, da ne skrećem pažnju na sebe i svoje probleme povodom čitanja…
Volite li Borhesa?
Pitanje, pretpostavljam, ima smisla postaviti samo onima koji nisu mnogo mlađi od mene ili onima koji su stariji. Generacija moje Ane možda i ne zna ko je Borhes. Ostao sam zapanjen: pogledajte koliko je bolno različit obim sadržaja članaka o Borhesu na engleskom i na srpskom. I zamislite se: zašto je to tako?…
Godine prolaze, a ja gledam kako ljubitelji dobre knjige u mladoj generaciji postaju retki kao pande. Ne vredi mi da kukam nad onim što država (ne) preduzima tim povodom, jer će se ispoljiti pojava šupljeg kao bitnog, trivijalnog kao misaonog i lažnog kao pravog. A to su mnogo veći problemi… Čak i u odnosu na činjenicu da danas čitaju samo oni koji ne moraju da brinu za svoju egzistenciju i koji, istovremeno, imaju kulturu težnje ka stalnim obrazovanjem. A takvih je ovde tako jebeno malo da mi uopšte nije jasno kako biblioteke uopšte opstaju. Verovatno po inerciji, božemesakloni.
Mora nešto hitno da se preduzme, inače smo obrali bostan, a možda nam i Angela Merkel pošalje novi set zahteva koji će postati preduslov za otvaranje šanse za mogućnost da nastupi šansa da se takoreći zamalo pokrene teorija da bi se pokrenuli nekakvi pregovori o kojima smo zaboravili sve još od vremena kada je ova rečenica započeta.
Zbog toga, Suština pasijansa upućuje javnosti sledeći apel:
U svetu zavrtanja, poluga i motora čak i emocije mogu da se konstruišu.
Ovaj film me strahovito podseća na situaciju u kojoj se našao jedan mladi čovek, koji je umalo žrtvovao svoje najmilije zbog karijere u svetu tehnologije. Srećom, trgao se na vreme.
Potresna priča koja se nalazi u pozadini ovog animiranog filma poučava nas da svako od nas mora da prepozna svoje mesto pre nego što bude kasno.
Političari to nikad neće shvatiti i zato su toliko uvereni u to što rade. To je tužno baš kao limeni cvet na koji je sleteo mehanički leptir. A opet, tužno ili ne, nekako mi nije žao tih ljudi, jer oni su takođe sami odabrali svoje mesto… Uostalom, ko ih jebe.
Ovo nije retroaktivno. Jeste da je već 24. avgust, ali još smo u istom radnom danu…
Bog zna da nikad nisam imao švajcarski nož (iliti swiss army knife). A kako se desilo da se zarazim idejom da nabavim jedan, lako mi je da ispričam: bilo je vreme da obnovim pretplatu na National Geographic, a poklon uz jednogodišnju pretplatu beše baš jedan švajcarac sa NG logotipom… Eto, a inače se pretplaćujem na dve godine…
Nemam bogzna koliko čestu potrebu da ga koristim; štaviše, baš retko. Evo, na dvonedeljnom putešestviju, zatrebao mi je ravno dvaput, i to u nekim levim prigodama. Ali, drago mi je da mi je pri ruci. Ta testera u garnituri je mnogo ozbiljnija nego što bi se učinilo na prvi pogled. Crnjak: dobro bi poslužila za neku situaciju tipa 127 Hours… 
Večeras mi je baš bilo naspelo da ga uslikam. Pravio sam varijacije ovako i onako, isecao detalje i menjao parametre na sto načina. A na kraju, izabrao sam prvu ekspoziciju. 
Nemam bogzna kakav komentar: malčice sam umoran od današnje kanonade, a verovatno ste i vi. Ova tema je bila na spisku mogućih za projekat “jedna na dan”, koji je najzad priveden ažurnom stanju. Mišn akomplišd, kako bih rekao, na svaki mogući način.
I poslednja fotka u nizu zaostataka: mali eksperiment nad samim sobom…
Svašta sam radi oda bih fotografisao, ali sa bicikla u vožnji još nisam. Moj bicikl je prilično nezgodan za tu svrhu: to je stari “Rog” desetobrzinac (zapravo, ima 12 brzina otkad je remontovan pre desetak godina), visok je i nestabilan na malim brzinama, a onaj stari “trkački” guvernal baš i nije zgodan za manipulaciju jednom rukom dok u drugoj ruci držim fotoaparat, i to klasično sa kaišem oko zglavka šake.
Fotke načinjene u vožnji u kasnim večernjim satima su ispale zanimljive kao eksperiment. Hteo sam da rekonstruišem jednu davnu fotku, kad sam uslikao svoju senku tokom vožnje bicikla – međutim, ono sam uradio u sunčano novembarsko jutro, kad je senka bila baš veoma duga, a slovi slikanja takvi da sam lako fokusirao scenu. U polumraku i uz senku koja se non-stop miče jer prolazim pored reda uličnih svetiljki, bio je to mission impossible. Nakon raznih pokušaja, završio sam eksperiment sa desetak ekspozicija: više ne bi imalo smisla, znao sam to. Odabrana fotka je izvedena dok sam sedeo na biciklu u mirovanju.
Ne budite preoštri u ocenjivanju: trećina sekunde iz ruke na aparatu koji nema nikakvu stabilizaciju slike, u polumraku i sa ISO 200, što je mnogo za onaj senzor, a ja zadihan na biciklu koji želi da izmakne ispod mene (a kočnice ne držim jer sam uspravljen dok slikam), u ukupnom zbiru sugeriše veleuspešan rad… 
Dobro de, ne baš veleuspešan, ali… Kad jednom budem imao pravi fotoaparat, pa ISO 800 ne bude pravilo značajan šum, videćete kako ću izvesti ovo isto. 
Nastavite sa čitanjem… “Fotografija dana, 22. avgust 2011 (retroaktivno)”
