Kad nemaš mnogo da pružiš u muzičkom pogledu, ostaje samo jedno rešenje: žurka!
Ne važi obrnuto: ima onih koji pruže mnogo muzike, pa naprave žurku – da ne veruješ svojim očima i ušima. To je osobito karakteristika starih lisaca: koncert Toma Jonesa pre par godina u Beogradu je dobar primer. A najbolji primer koji ću ikad biti u stanju da izvučem se desio prošle godine na Nišvillu: Solomon Burke sa svojim neverovatnim glasom, još neverovatnijim bendom oko sebe, najneverovatnijom poziturom od 300 kg, dve kofe ruža i sa takvom fenomenalnom sposobnošću da napravi paklenu žurku da i sad, kad njega više nema, a prošlo je godinu dana od tog iskustva, još uvek nemam dovoljno dobre reči da opišu taj događaj.
Međutim, ima i onih koji su se potrošili, a onda idu okolo i udaraju čežnju starim vremenima nudeći jedno veliko ništa upakovano u celofan. To nije nužno loša stvar: makar se pruže zabava, iskren nastup i zrnce žurke, pa je dovoljno. E, baš takav je bio nastup koji je priredio Mungo Jerry Blues Band: počeo kao trivijalno blues-drombuljanje bez kraja i konca, malo smaknut u scensku egzibiciju članova benda, a zatim – žurka!
Ako sam dobro shvatio, te devojčice koje su izvedene na scenu su iz brigade volontera na Nišvillu. Ko bi rekao da Ray Dorset voli mladu piletinu? Mišn akomplišd.
