Nekada sam bio poklonik slogana “There is no such thing as too much coffee”. Danas sanjam doba kad sam tako mislio. Ovo je ispovest bivšeg kafomana.
Ima skoro dve godine da sam prestao da pušim. Razloga je bilo više: prestao sam da vidim ikakav smisao u duvanu, a bilo je i razloga zdravstvene prirode koji su sugerisali da bih mogao da se okanem. Tako i bi, i to bez po muke. kako sam prestao, tako nisam više ni pomislio na duvan… Lažem: od onda, u tri navrata sam pušio cigare (tj. tompuse), ali osim što ne ubrajam tu bahanaliju u redovne poroke, pride nalazim da je OK jer je retko i nije promenilo moj stav prema duvanu; to pućkanje je više hedonistički doživljaj nego što je realno uživanje duvana.
Još od tog doba, stalno sam mislio i stalno izvrdavao da barem smanjim količinu kafe koju unosim u sebe, ako ne i da prestanem da je pijem. Srce mi nije baš u idealnom stanju, pijem lek protiv nekontrolisanog lupanja (što mi se sve češće dešavalo), a količina popijene kafe je samo dodatno provocirala taj problem.
Međutim, bio sam razvio sklonost ka kafi koja se kosila sa narkomanskom ovisnošću. Barem ja to tako danas zamišljam: bio sam velemajstor za milion opravdanja zašto bi baš sad trebalo opet popiti kafu, pa taman i da su sitni noćni sati, a da sam prethodnu kantu kafe popio pre sat vremena. Odneo đavo šalu, postalo je jasno.
A onda sam pogledao TED predavanje na temu “Probajte nešto novo tokom 30 dana“. I to je bila ona inicijalna kapisla koja mi je bila potrebna.
