Day: September 15, 2011

Priče o ledenim čudima

Saznajte kako je polarna neman danima pokušavala da nahrani fotografa National Geographica i kako se družio sa pripadnikom najređe vrste medveda na svetu…

Biti fotograf National Geographica je nešto o čemu sanjaju mnogi. Pritom, većina takvih sanjara uopšte nema ni načelnu predstavu kakvu obavezu preuzimaju oni čije reportaže časopis prihvati. Dva meseca bez ijedne uspešne fotografije? Da li biste odustali? Ili, recimo, šta mislite, kako izgleda toliko obamreti od hladnoće u vodi da ste na ivici ste da se ugušite zbog refleksnog povraćanja u aparat za disanje, a pri izlasku ne možete da govorite?

Nema novca koji to može da plati. U vama mora da postoji strast koja je tolika da potpuno svesno ulazite u vodu među životinje o kojima se malo zna, a koje su označene kao krvožedne. Drugim rečima, i razumite to kako hoćete, morate biti ludi na određeni način koji ne može da se nauči. Za prosečne point’n’shooter marginalce nema mesta u redovima fotografa National Geographica, jer oni ne razumeju šta znači krilatica “National Geographic objavljuje fotografije, a ne izvinjenja”… Nerd smile

Paul Nicklen je odrastao među Inuitima i, kako sam reče, sneg i led su bili njegova “kutija s peskom” za igranje. Tako odrastajući, razvio je veštine i sposobnosti koje su ga promovisale u legendu polarne fotografije u redovima uglednog časopisa.

U martu 2011. godine, Paul Nicklen je pozvan na TED konferenciju da priča o svetu koji tako dobro poznaje i da podeli to znanje sa svima koji žele da ga čuju. Iskoristivši jedinstvenu šansu, održao je fantastično i veoma emotivno predavanje o nekim svojim iskustvima. Usput je skrenuo pažnju na to da živi svet na polarnim kapama nestaje, da će beli medved možda izumreti i da će se to desiti pre nego što smo mislili.

Svakako pogledajte to predavanje. Evo verzije koja je titlovana na srpski.

Neobično, ali prikladno mesto da se čuje muzika Brandi Carlile… Hot smile

Nastavite sa čitanjem… “Priče o ledenim čudima”

Vaše pravo da znate sve…

…Napamet.

Posle postera na Vukajliji, sad i stranica na fejZbuku. Ali moram da pomenem, e zbog vas koji ne pohodite fejZbuk.

Vaše pravo da ispadnete budala.Šta znači “RTS”, (ћирилицом РТС)?

Репризирамо тринаест серија.

U podnaslovu:

Ваше право да знате све. Напамет.

A lista? Eeee…Bolje da prekopiram jednu repliku koju je Gorancho ostavio…

Nastavite sa čitanjem… “Vaše pravo da znate sve…”

Produva uši, zamuti omlet, zamuti neskafu…

A možda i pobije insekte, glodare i ostale kućne ljubimce.

Tri, četr:

Interesantan koncept. Mislim, ko voli.

Fotografija dana, 14. septembar 2011

Večeras je na red došao jedan od motiva koje dugo držim na nišanu. Problem je u tome što je dugo trebalo da bih našao priču u toj slici…

Naš drugar Robert je proveo skoro sedam godina u zapadnoj Africi. Kad god bi došao kući na odmor, što se dešavalo jednom godišnje, stalno bi nam doneo neku sitnicu. Jednom prilikom, bila je to drvena skulptura izrezbarena iz jednog komada mahagonija. To je tipični slikoviti prikaz večnosti života, reče Robert kad nam je pokazao tu čudnu “osmicu”. I od onda, skulptura stoji na posebnom mestu na stalaži.

Odavno se kanim da fotografišem to čudo. Jednom sam čak i pokušao, pa nešto nije išlo kako sam zamislio, pa sam odbacio rezultat. A onda, baš tokom sat vremena dok smo čekali da dođe vreme da odemo Robertu u posetu, dođe mi žuta minuta. Ne sam oda sam izveo sesiju kojom sam bio veoma zadovoljan, nego sam pre odlaska od kuće i završio preliminarnu obradu… A onda sam pravio varijacije raznih fotki dok nisam došao do one kojom sam bio baš zadovoljan, jer ima u sebi nešto što prepoznajem kao priču. Evo je:

Ispade neobično to što sam od raznih varijacija i naglašavanja boja izveo baš monoromatsku fotografiju. Međutim, nijedna druga nije bila toliko ubedljiva (pogledajte ovde celu sesiju kao kolekciju sličica – dvanaest ekspozicija plus varijacije) i za ovu sam se odlučio bez mnogo dvoumljenja.

Ne mogu da prenebregnem jedan nedavno izrečen stav o prebacivanju fotografija u monohromatsku paletu… Moj drugar Tibi, fotograf mirne ruke, oštrog oka i mekog srca, pri nedavnom susretu je rekao da ne voli da vidi kako neko prebaci fotografiju u crno-belu, pa izigrava umetnost tim postupkom (Tibi, izvini, jer samo karikiram tvoje reči; ispravi me ako grešim). Mogu da razumem taj stav, ali se nadam da to ne znači i odricanje od postupka, jer postoje razlozi zašto monohromatska fotografija može da bude ubedljivija od svog ekvivalenta u punoj skali boja. Ima veze sa fiziologijom oka i sa nekim činjenicama koje se tiču evolucije… Ispričaću vam drugi put.

U međuvremenu, moram da primetim da odavno nisam imao sesiju koja je praktično bez škarta (osim par pregorevanja koja sam mogao da izlečim) i čiji rezultat sam mogao da variram tako lako. Imao sam ideju i da malo variram uglove i da sabijem perspektivu, ali baš dobro da sam se uzdržao. Već sa ovim što imam – mišn akomplišd.