Enjoy every sandwich!

Uz reči koje je Warren Zevon poručio svetu u času kad je zakoračio na poslednji stepenik za nebo, prisećamo se mračnog, ali veličanstvenog albuma The Wind. Ovaj kauboj je umro u sedlu: danas osam godina.

Sva je istina da sam za Warrena Zevona saznao kasno, tokom devedesetih i uz pomoć prijatelja. Na prvi susret sa muzikom tog čoveka, reagovao sam dvojako. Prva reakcija beše “Warren who?”, kako i danas reaguje mnogo mojih poznanika kojima je ovaj čovek prošao ispod radara.

Zašto se na sledećem snimku pojavljuje Jackson Browne i kakva je i kolika njegova uloga u vraćanju Warrena Zevona na scenu 1976. godine, ispričaću vam drugi put.

Druga reakcija mi je usadila mišljenje koje zastupam i danas, na ljutnju paušalnih ljubitelja onog drugog: Warren Zevon je sve ono što Bob Dylan nikad nije smeo da bude. Nije nikakva tajna: Mr Zimmerman je kalkulisao dok je Mr Excitable Boy hodao ivicom.

Bilo je iznenađenja u otkrivanjima koja su usledila. Bilo je i prevrtanja naglavačke kada bih najzad shvatio neke odnose (ko kosi, a ko vodu nosi). I prosto da ne znaš više šta je luđe u celoj priči: muzika, tekstovi, možda čak biografija autora…

Veliki deo života je proveo na putu samouništenja, iz čega se izvlačio na razne neverovatne načine. Često čuvajući onaj sardonični izraz na licu, svojim postupcima je poručivao svetu da ga niko neće zaustaviti do njega samog. Jutra posle paklenih žurki je prepričavao ovako: “Čim bih se probudio, najpre bih proverio da li su tu svi meci u burencetu mog srebrnog magnuma 45. Laknulo bi mi kad bih ih našao na broju; tako bih znao da verovatno nisam nikog ubio prethodne noći.”

Imalo je to svoje zašto.

U jesen 2002. godine, utvrđeno je da Warren Zevon boluje od retkog oblika raka pluća (ako se dobro sećam, zove se mezotelioma ili tako nekako) koji ne može da se operiše. Poslaše ga kući da “pozavršava poslove”, napominjući da ima na raspolaganju samo nekoliko meseci.

Ovo gostovanje kod Lettermana je upriličeno kada je već znao šta ga čeka. Obratite pažnju na izvedbu. I na pesmu koju je izabrao, jebote… Ježim se u talasima.

Elem, nakon postavljene dijagnoze, čovek je momentalno organizovao ekipu i krenuo da snima album. Sopstvenu eulogiju je napisao uz pomoć prijatelja koji su se okupili da pomognu koliko mogu. Detalje ću vam prepričati kad za to dođe vreme, u okviru pisanja priča u ciklusu “mojih 125“.

Dokle je išla samokontrola i kako je ovo delo stvoreno bez zrna patetike, čak ni nakon što su muzičari plakali svirajući u studiju, dovoljno govore uvodni stihovi poslednje numere na albumu:

Shadows are falling and I’m running out of breath,
keep me in your heart for a while.

Album The Wind je objavljen 24. avgusta 2003. A samo dva meseca pre svog poslednjeg albuma, Warren Zevon je postao deda blizancima, deci svog sina Jordana.

EDIT septembar 2016: blizanci nisu deca sina Jordana, nego ćerke Ariel.  U vreme pisanja ovog članka 2011, uopšte nisam ni znao da Warren Zevon ima ćerku. Stvar se dokazuje u VH1 dokumentarcu koji možete da pogledate ovde.

Krug je zatvoren; sve je rečeno. Vitez samouništenja je umro 7. septembra 2003, prkoseći smrti tokom nekoliko meseci i koristeći pravo da joj gleda u oči dok dolazi po njega. Tog dana, na zvaničnom sajtu je osvanula kratka vest o smrti, a ispod, velikim slovima, pisalo je kratko:

Enjoy every sandwich.

Bila je to poslednja poruka Warrena Zevona svetu.

(tnx Žikica via FB)