Dan je ponekad toliko kratak da moraš da pomeriš ponešto za sutra.
Kada bi čovek sve mogao da postigne, možda bi mu bilo dosadno… Kako je onima kojima je dosadno, ponekad se pitam; je li to znak praznog ili privilegovanog načina života? Dilema.
Pre podne zaostali poslovi, i to samo oni koji imaju prioritet; popodne i rano veče na prvu rođendansku proslavu malog Roberta; drugi deo večeri konsultacije sa Marinkom. E, kad sam ga ispratio, tema konsultacije je postala predmet fotografisanja. A kad sam legao, mrtav umoran, shvatio sam da nisam poslao fotku dana. Pa ništa, i sutra je dan, pomislih…
Problem je u tome što ćete vi sad doći do pogrešnih zaključaka zbog predmeta fotografisanja… 
Onda ću ja da se pravdam i ispašće blesava atmosfera. Ali, ne odustajem.
Dok ne obratite pažnju na detalje, ne možete znati kolika je ova čaša, zar ne? Reč je o rakijskoj čašici, a u njoj kruška kaluđerka, poklon od prijatelja iz Prokuplja. Tek kad malo obratite pažnju, uočićete otiske prstiju. Uočio sam fleku tek kad sam preneo fotke na računar, ali sam odlučio da ne produžujem sesiju. Elem, verovali vi ili ne, ova rakija je pretočena nazad u flašu… 
Boja te rakije je žuta, ali ne intenzivno, kakav je slučaj sa šljivom šumadinkom koju imam u zalihi, nego blago žućkast; izgleda besprekorno, a takav je i ukus. Zadatak je bio da pokušam da uhvatim tu boju. Nije bilo lako. Prvo, trenutno nemam belu pozadinu za fotografisanje – a i da imam, nemam prikladno osvetljenje koje je dovoljno jako i neutralno. Zato sam se mučio da nađem uglove osvetljenja koji ne prave preveliku distorziju i na to sam izgubio poprilično mnogo vremena. Na kraju je morala da radi i korekcija boje, ali sam najzad dobio tačnu nijansu. A otisci prstiju su gratis…
Da nisam bio umoran, vala bih ispio taj sadržaj; ali, beše kasno, ja umoran, a bilo je i dosta sve ono ranije tokom večeri. 
Popiću jednu večeras, kad se vratim iz Novog Sada. Tamo idem da uhvatim neku novu fotku dana, a usput imamo i nekog posla…