Ovo je bila igra na jednu kartu. Zamalo da ne uspem da uhvatim onako kako sam naumio.
Za ponedeljak uveče, bio je dogovoren susret sa jednom našom drugaricom, povremenom Kikinđankom, koja je trenutno u rodnoj varoši. Uobičajeno mesto za susret je jedna kafeterija u centru grada, prijatno mesto na kome ima 99 kafa, 88 čajeva i bar još 77 raznih drugih napitaka. Dogovorimo se tako, pa pri polasku ponesem fotoaparat: znam da Jasna voli da naruči moku, neko čudo od napitka koje me više podseća na porciju gulaša nego na napitak od kafe… 
Došli smo neki minut pre drugarice, Jasna zaista naruči moku, a za to vreme ja pripremim fotoaparat na stonom tronošcu. Dok smo tako čekali, kad evo nje, pa odmah predloži da izađemo na terasu na ulici. Ajde-de… Tamo sam izgubio svetlo, ali ne i nameru… Sto je bio nestabilan i dve od tri fotke su propale zbog toga. Šteta, jer ova fotka nije najbolja po uhvaćenom motivu, ali ajde-de…
Fotka nije nagnuta u toku slikanja, već posle. Nominalno sam dobio vodoravan kadar; došlo mi u poslednji čas da iskosim scenu, što inače ne radim ni često ni rado. Ali, već posle dva minuta igranja, bilo je jasno da nagib “radi”. Malo upravljanja svetlom, ništa dramatično; izrez 3:2 umesto 4:3 je pomogao da se oslobodim trivijalne površine šolje; zamućenu pozadinu sam ostvario makro režimom – i to je to. Već sam bio drugarski kritikovan zbog učestale upotrebe forsiranog vinjetiranja, ali večeras nisam mogao da odolim: ovde radi veoma dobro.
Igrao sam se, u međuvremenu, i sa opcijama izbleđivanja van zone sadržaja šolje. Nisam bio zadovoljan postignutim – ne nužno zato što ne uspeva kao ideja, nego sam zbrzio pokušaj, pa se nisam proslavio svojim radom. Kako god, malo je falilo da ne uspem… Ali, posrećilo se: mišn akomplišd.