Večerašja fotka je očigledno nastala pod utiskom jučerašnje. Ali, nisam lovio duhove: i ova tema me je žuljala već neko vreme. A tek cipele što su me žuljale, kuku i lele, kad se samo setim…
Iz meni sasvim nepoznatih razloga, Jasna je izvukla odnekle moje stare tzv. svečane cipele, one za koje mogu da se zakunem da nikad više neću pokušati da ih obujem, pa im skinula staru konzervaciju i stavila novu. Verovatno u nameri da im dozvoli da se malo provetre, one sad stoje na polici za cipele i ja ih zato vidim svaki dan.
Te cipele donose horor prisećanja na svadbu u kojoj sam uzvraćao kumstvo svom dugogodišnjem prijatelju… Ne, nije kumstvo bilo horor, čak ni svadba nije bila loša, nego sam mislio da će mi stopala ostati u tom cipelama kad se budem izuvao. I evo, prošle su pune 22 godine od tada, a meni i dalje nije jasno zašto su te cipele još uvek u kući. Obuo sam ih još dva-tri puta od onda – i svaki put se pokajao. A onda sam izjavio da nikad više neću ni kupiti ni nositi cipele koje mi ne budu momentalno udobne i držim se toga. Kakva sam samo budala bio što sam verovao u onaj glupi recept “razgaziće se”. Razgazilo bi se, ali bi i dalje ostalo neudobno. E, pa nikad više.
Prethodna fotka dana je očigledno presudila da najzad uzmem i turim pred objektiv te horor-cipele. Rekoh sebi: hajde da vidim da li fotografija može da zamiriši na kožu… A rezultat je sledeći:
Mišn akomplišd: dobio sam tačno ono što sam hteo. Istina, to nije bogzna koliko mnogo, ali meni je za ovaj krug i to malo sasvim dovoljno.
Sad horor-cipele mogu da lete u kantu za smeće. Ili da ih poklonim nekome – ali toliko zao stvarno ne mogu da budem.