Dok ste vi čitali priloge na Suštini pasijansa, ja sam špartao raznim delovima Beograda. Čak sam i auto preko Gazele preterao i živ ostao.
Ja u Beograd neću otići bez razloga. A kunst mi je kad taj razlog ne predstavlja obavezu, nego neko lično zadovoljstvo. Tako i bi prvog dana jeseni: sastavio sam dvojicu meni dragih ljudi i dao im šlagvort da i sami razviju kontakt. Nećete se ljutiti, detalji su ipak privatne prirode, nego pominjem to kao lajtmotiv: ceo dan mi je protekao u lakom ritmu i sjajnom raspoloženju… Mada se vožnja kolima po Beogradu u bilo koje doba dana ne može nazvati lakom temom, a raspoloženje u tom kontekstu nije teško pokvariti. Ali ne meni i ne danas.
Tokom nekoliko minuta u kasno popodne, valjao je da pričekam drugara da završi neki posao pre nego što nastavimo dalje. Zatekao sam se u laganoj šetnji tamo-amo trotoarom u bulevaru Zorana Đinđića, pa mi je jednog časa upao kadar u oči: između dve poslovne zgrade neki škrbavi mikro-parkić, a u zadnjem planu jedna od onih karakterističnih ružnih kutija za masovno stanovanje, od one vrste koja vam se smuči i pre nego što osetite sve mirise na stepeništu…
Uhvatio sam par kadrova i odmah zamislio da scenu preuredim uz pomoć nekog od silnih preseta koje sam uveo u Lightroom. Nisam znao tačno šta ću dobiti, ali sam mislio da bi bilo zgodno da nađem preset koji blago zatamnjuje i ispira fotografiju: hteo sam da tekstura te zgradurine u pozadini bude dominantna.
Uspeo sam da nađem šta sam tražio, a rezultat je sledeći:
Neću vam demonstrirati polazni kadar (ni svetlo, ni boje, ni geometriju), ali kada biste ga videli, bilo bi vam jasno zašto je ovo mišn akomplišd… 