Teško mi je da se zbližavam sa fotografijama, ali ova je za mene zaista veoma posebna. Možda zbog one koju nisam uslikao.
Kada pohodim koncerte, ne nosim fotoaparat sa sobom. Poslednji put sam namerno nosio aparat na neki koncert, ako se ne varam, 2004. godine, kad sam pohodio Jethro Tull u centru Sava. Pola koncerta sam proveo batrgajući se da smestim fotoaparat negde gde mi neće smetati, a kad sam hteo da slikam, to je trajalo… Posle toga, rekoh sebi: nikad više. Na koncerte idem da ih gledam i slušam, da uživam. Nisam pokušavao da slikam čak ni zicere: recimo, kad smo jula 2010. gledali Jeffa Becka iz trećeg reda centra Sava… Neka nosi aparat ko mora, ja ne moram. Biće fotki na netu, biće video snimaka na netu, a ja ću prosto da uživam.
Jedini izuzetak od ovog pravila je Nišville. Dva dosadašnja pohoda na ovaj jazz festival u Nišu su prošla uz nošenje torbice sa opremom, jer sam bio u režimu letovanja, a ja na svakom letovanju moram da iskažem neku maniju; ovih godina, to je fotografija. 
Ali, opet nisam nešto mnogo slikao; možda tek po par fotki kad se uluči prilika, bez namere da se previše mučim. Prosto, znam da moja sprava nije na visini zadatka, i pored jakog blica –jer blic ubija atmosferu. Za slikanje scene je potrebno imati ISO800 bez previše šuma iz aparata, čestit teleobjektiv koji može da pruži barem f/4 i optička stabilizacija, jer valja slikati iz ruke sa veće daljine. Sve to nemam, pa zato kad podignem fotoaparat na svirci, povodim se čudesnom logikom “šta ispadne, ispašće”.
E, tako to ispade na ovoj fotografiji.
Na slici je Steve Hackett, engleski gitarista koji se nalazi u vrhu liste mojih omiljenih muzičara u sferi prog rocka. U rukama drži unikatni primerak gitare Fernandez Les Paul Burny sa sustainerom, Floyd Rose pickup serijom i sa dva nezavisna električna kola.
Fotografiju sam odapeo 14. avgusta 2010. godine u Nišu, na festivalu Nišville; dok je na desnoj sceni svirao ko je već svirao (zaboravio sam i ne nalazim za shodno da se setim), već sam zauzeo busiju ispred leve scene na kojoj je sledio nastup…
Bio je to, zapravo, nastup mađarske fusion grupe Djabe, kojoj je Hackett bio često pridružen tokom nekoliko poslednjih godina. Tih dana su baš malo jurcali po istoku Evrope, od Kalinjingrada do Atine, pa potkačiše i Nišville. Hackett je bio jedan od dva nezaobilazna razloga za dolazak na Nišville (drugi je, dakako, bio danas pokojni Solomon Burke, čiji nastup nije moguće prepričati, osim u patetičnim crticama).
Elem, fotka.
Društvo u kome smo Jasna i ja bili je bilo veće nego inače: sakupili su se oldvejveri da vide legendu uživo. Među nama je bio i naš drugar Zoća Peacock, čovek koji je štekovao Genesis još u doba kad je Selling England by the Pound tek bio u najavi… A Hackettovu muziku iz solo perioda prati i ima u fonoteci od doba kad se pojavio Voyage of the Acolyte… U neka doba, Zoća pokaza na gungulu na sceni, ekipu koja je u polumraku razvlačila kablove i povezivala opremu za sledeći bend, pa reče:
– Ej… Je li ono Hackett?
– Gde, bre? Kakav Hackett? To neki roadie sprema gitaru za šefa… Hm… Jebote… Gledaj…. Pa ono je Hackett!
Da, bio je to Steve Hackett. Izašao čovek, očigledno nestrpljiv da svira, pa je isprobavao gitaru, sam ju je štimao uz pomoć elektronskog tjunera, nameštao zvuk (koji je samo on na sceni mogao da čuje) i bavio se nekim svojim mislima.
Zoća je skočio na noge i prišao sceni; inače, sedeli smo možda desetak metara ispred scene.
– Moram da pričam sa njim!
Zaista je prišao; za to vreme, ja sam već odapeo par fotki uz pomoć spoljnog blica; ali, imao sam problema da izoštrim, jer moj G6 se muči kad nema dobrog svetla na odredištu. Kad se Zoća okrenuo prema meni, uspeo sam da mu pregorim lice na fotki.
Jednog časa, Hackett je očigledno mahnuo Zoći , nešto na foru “samo časak, sad ću”. Mahinalno sam skočio i prišao sceni postrance, možda pet metara dalje. Rekoh – da slikam svog druga sa jednim od njegovih omiljenih gitarista u životu: a verujte mi na reč, Zoća o muzici zna mnogo. Pride, moj ulazak u svet muzike Stevea Hacketta je išao preko Zoćinih vinila koje mi je nabacio na kasete nekih šesnaest godina pre leta 2010…
Dok sam čekao, zablentačio sam se i ja, gledajući šta Hackett radi. I zaista, u neka doba, čovek je prišao Zoći i razgovor je počeo. Upinjao sam se da čujem šta pričaju, a jedva sam se uzdržao da ne priđem i ja – ipak, bio je to Zoćin trenutak, a ne moj. Pričali su možda ceo minut (nisam čuo ništa), a onda su se ljudski rukovali i Zoća se povukao ka meni, a Hackett otišao da petlja po gitari kao i pre.
– Jesi li nas slikao? Kako je ispalo?
Tog trenutka sam shvatio da nisam odapeo nijednu ekspoziciju.
– Jebote…
– Šta je? – upita me Zoća.
– Nisam.
– MOLIM??? Kako je to moguće? Kako tebi to da se desi?
– Ne znam. Ne pitaj me ništa. Zablentačio sam se k’o pijani majmun. Nisam odapeo nijednu.
– E, jebiga…
Moj dobri drugar mi nikada nije zamerio zbog te jebeno velike omaške. Bar ne reče naglas. A ja nikad nisam uspeo da objasnim zašto nisam napravio nijednu fotografiju. Bilo je dovoljno vremena da napravim deset ekspozicija bez ikakve žurbe, o kapacitetu mojih CF kartica da i ne govorim. Čak i da sam ih pozvao da se okrenu ka meni dok se rukuju, odgovorili bi mi.
Tad nisam imao kad da mislim o tome. Kad sam se vratio na stolicu, Jasna je samo kratko prokomentarisala: “Šta ti bi? Gledala sam te i pitala se koji ti je đavo…”. Lepa Jela nije usta zatvarala sledećih dvadeset minuta (zapravo, nije ih zatvarala uopšte), pa nisam mogao da čujem svoje misli; skakala je tamo-amo, objašnjavala mi kako se fotografiše, išla do scene i slikala Hacketta koji je sad prišao nekome drugom (Zoća je ipak probio led prvog kontakta), pa mi gurala svoj fotoaparat u lice da vidim kako slikaju Hacketta oni koji to umeju.
Ja sam svakako ćutao.
Onda je počeo nastup. A nastup je bio… Otprilike ovakav… Mada, kako to dočarati…
Ipak, ostade nekoliko fotki. Neke od njih vidite na ovoj montaži gore. A ona, prva odabrana, ostade mi kao izvesno najdraža fotka nekog muzičara koju sam ikada uhvatio. Kad već nisam uhvatio fotku koja je bitna.
$#$
Komentari su onemogućeni.