Kako sam se skinuo s kafe

Nekada sam bio poklonik slogana “There is no such thing as too much coffee”. Danas sanjam doba kad sam tako mislio. Ovo je ispovest bivšeg kafomana.

Ima skoro dve godine da sam prestao da pušim. Razloga je bilo više: prestao sam da vidim ikakav smisao u duvanu, a bilo je i razloga zdravstvene prirode koji su sugerisali da bih mogao da se okanem. Tako i bi, i to bez po muke. kako sam prestao, tako nisam više ni pomislio na duvan… Lažem: od onda, u tri navrata sam pušio cigare (tj. tompuse), ali osim što ne ubrajam tu bahanaliju u redovne poroke, pride nalazim da je OK jer je retko i nije promenilo moj stav prema duvanu; to pućkanje je više hedonistički doživljaj nego što je realno uživanje duvana.

Još od tog doba, stalno sam mislio i stalno izvrdavao da barem smanjim količinu kafe koju unosim u sebe, ako ne i da prestanem da je pijem. Srce mi nije baš u idealnom stanju, pijem lek protiv nekontrolisanog lupanja (što mi se sve češće dešavalo), a količina popijene kafe je samo dodatno provocirala taj problem.

Međutim, bio sam razvio sklonost ka kafi koja se kosila sa narkomanskom ovisnošću. Barem ja to tako danas zamišljam: bio sam velemajstor za milion opravdanja zašto bi baš sad trebalo opet popiti kafu, pa taman i da su sitni noćni sati, a da sam prethodnu kantu kafe popio pre sat vremena. Odneo đavo šalu, postalo je jasno.

A onda sam pogledao TED predavanje na temu “Probajte nešto novo tokom 30 dana“. I to je bila ona inicijalna kapisla koja mi je bila potrebna.

Danas je šezdeseti dan, a kamoli da ih je bilo trideset, otkad sam doneo odluku: neću više piti najmanje tri duple velike šolje kafe (uglavnom i više od toga), nego maksimalno tri male, po mogućstvu dve.

I uspeo sam u tome.

Počeo sam 6. jula, na dan kad sam objavio prilog o tom TED predavanju.

Prva dva sledeća dana bejahu čista agonija. Glava me je zabolela već sutradan pre podne. Nije popustilo od druge kafe oko podneva, a bilo je malo lakše posle treće male kafe (sa dosta mleka) u popodnevnim satima. Glavobolja je trajala, manje-više neprekidno, oko tri dana.

O nervozi da ne pričam: akutna glavobolja je potpuno prestala negde petog ili šestog dana. Jaka nervoza, u talasima, trajala je možda oko dve nedelje. Jasna kaže da me za ovih dvadeset pet godina nije nikad videla tako dugo nadrndanog i besnog. Znajući koji mi je andrak, nije me provocirala, a ja kao da sam tražio povoda za neku prepirku.

Smirio sam se krajem jula. Dok nismo krenuli na letovanje 2. avgusta, pravilo maksimalno tri male kafe sam prekršio samo u dva navrata, a i to pre zbog protokola nego zbog želje da na kvarnjaka izbegnem pravilo. Bile su to ponude bez pitanja u tuđoj kući – beše to stvar reputacije koju sam ostavio za sobom… U drugom “poluvremenu” od trideset dana, samo jednom sam prekršio pravilo, i to na loš način – ceo obrok sam zamenio sa dve velike neskafe – ali mi je valjda oprošteno jer sam bio pod jakim stresom (o tome drugi put). Do sada, većina ljudi iz moje okoline zna “da se skidam s kafe”, što je za neke bila vest dana, zamalo i predmet sprdnje… Ali, razumeli su me svi.

Dakako, poenta cele priče je u tome da nisam nikome drugom obećavao ništa, nego isključivo samom sebi. A ja ne volim ni druge da lažem, a kamoli sebe. Inat je proradio, ispostavilo se da sam dovoljno jak da izdržim i posle svega imam uspostavljen novi obrazac ponašanja prema kafi. Učinio sam ono što je bilo valjano da učinim.

A posle one glavobolje, sve je lako. To je, izvesno, ono što pričaju o narkomanskoj krizi; a pride i još jedan dokaz da je bio dobar čas da preduzmem nešto. I sad mi je drago što jesam.

Kakav je epilog?

Ujutru popijem jednu malu domaću kafu (kako je drugi pogrešno zovu, “tursku” – ne, turska kafa je nešto drugo). Na poluvremenu između doručka i ručka, a što kasnije, popijem jednu malu neskafu (ja ne pokušavam da ulupam belance od kafe, nego samo razmutim granule u vreloj vodi). Istražujem zonu bljutavosti, dodajući što više vode na istu količinu kafe. Pokazalo se uspešnim kad sam shvatio da mogu da podnesem i do pola doze više vode (jedna i po kafa sa jednom dozom granula), a to se svodi na generičku napomenu psihijatara da ovisnost često ima pre identitet navike nego potrebe za hemijom.

Tokom popodneva, ponekad popijem malu neskafu sa dosta mleka. Ako znam da ću se naći s prijateljima, preskočim tu kafu i popijem je u društvu. Međutim, sve češće prosto preskočim i tu kafu. Najbolje je to što to ne ide principom prisiljavanja, nego se desi sasvim spontano. A glavni popodnevni surogat ne može da bude bolji: jedem voće koje se zatekne na stolu; istovremeno i užina i skretanje pažnje s kafe.

Najvažnije od svega, i to podvlačim kao spektakularan uspeh: naučio sam da kažem “ne” kad budem ponuđen kafom. Pre samo dva meseca, od mene ste mogli da čujete samo “naravno da hoću”.

Kriziram veoma retko, a krizne momente sada lako prepoznajem samo kao mentalne, a odavno ne više fizičke.  To se, po pravilu, dešava kasnije uveče, pogotovo kad naumim da ostanem malo duže budan. Rešenje koje sam našao je opet u zoni onih koji su mi baš po volji: popijem jak čaj od mente sa malo meda (nemam prave mente, pa turim dve do tri industrijske kesice na veliku šolju… onu od nekadašnje neskafe) i to mi smiri pudravce. Trik sa čajem od mente znam od ranije i koristio sam ga u (nekad retkim) trenucima lucidnosti, kad sam bio načisto da sam oho-ho preterao sa količinom kafe tokom dana. Taj napitak sjajno osvežava, a nema u sebi ni teina ni kofeina, pa je slobodno da se bar jednom na dan malčice pretera sa dozom.

Ne znam da li se osećam bolje, ali nije mi gore; imam utisak da je ovako bolje, ali tu možda radi moć autosugestije pre nego prepoznavanje da je nešto bitno drugačije. Zasad ću ostati na ovom scenariju. Kako će biti posle, videćemo.

Posle cigareta i kafe, ostala je još jedna tema, ona najteža: skidanje ovog pojasa za plivanje. Priznajem da mentalno još uvek nisam spreman za tu bitku.

P.S. Ima bar pet godina, prestao sam da kupujem filtere za kafu da ne bih spravljao bokale kafe; ja bih to neprekidno pio dok ne popijem sve… Sad, ostade i aparat za espreso koji nam je Marinko uvalio prošle jeseni za godišnjicu braka. Valjalo bi razmisliti šta sa tom spravom. I sa svom onom dobrom kafom za espreso dovučenom iz Italije.