Lagana i spora smrt knjige (?)

Hoću li biti prinuđen da gledam kako omiljeni artefakt moje mladosti nestaje sa scene? Nadam se da neću. Mada… Mislim da mi je jasno kuda to ide. Trendu e-knjiga se priklonih odavno, a papirnu knjigu i dalje obožavam. Verujem da za mene neće biti iznenađenja.

Kada sam bio mali, u mojoj varoši su bila dva bioskopa, pride letnja bašta na otvorenom koja je, jel’te, radila za lepog vremena. A u ta dva bioskopa… Svaki po dva filma nedeljno, po dve predstave, pride predpremijere petkom u 22, obaška matine nedeljom u 10. Filmova na svu volju: leti je bilo više filmova na izbor nego dana u nedelji! A tek retrospektive festivala! Sećam se kako sam  još 1980. godine pogledao devet od deset filmova koji su tokom desetodnevne kanonade predstavili upravo završeni FEST (za Kurosavin film “Kagemuša” nisam kupio kartu na vreme). A ako vam kažem da sam Felinijev Amarcord prvi put gledao u bioskopu u Kikindi u proleće 1981. godine, hoćete li mi verovati?…

Danas nema nijednog bioskopa u Kikindi. Ubili ih video piraterija i globalizacija (što je takođe piraterija, što se mene tiče). Poslednje što sam gledao u bioskopu beše “Zona Zamfirova”; bilo nas je petoro u sali. Ne znam postoji li ikakav scenario da se napravi barem neki filmofilski kutak u mojoj varoši; ne nadam se nekoj skoroj promeni. Multipleksi u Beogradu i, odnedavno, u Novom Sadu još uvek nisu došli na red u agendi moje familije. Možda bi bilo drugačije kada u njima ne bi dominiralo holivudsko visokobudžetno đubre; a opet, da nije filma kao industrije, ne bi ga bilo ni kao zabave… Umetnost? Ha, ha, ha. Da se iskidaš od smeha…

Iako je zapravo digresija, o svemu ovom razmišljam kroz vizuru onoga što izvesno sledi – ili mi se bar čini da sledi, jer trendovi su neumoljivi. Elem, knjiga: hoće li preživeti? Hoće li čitanje, za nas koji imamo ideju da je to čin vredan vremena, pažnje i novca, izvesno promeniti svoje agregatno stanje? Hoće li knjiga postati ekskluzivni deo kiberprostora, a ona papirna preći u antikvarnice? Jednog dana, izvesno, to će se dogoditi. Rekoh nekom prilikom: ako se i desi, baš bih bio rad da to bude nakon što pokupim svoje prnje. E sad… Hoće li ta promena postati brža nego što bih ja to voleo da bude?

Samo trenutak! Pitanje ne valja! Hajde najpre da razmislimo kakva će to promena biti. Od toga zavisi da li je želim ili ne.

– * –

Amazon je u aprilu objavio da je tiraž prodatih Kindle izdanja, po prvi put, premašio prodaju papirnih knjiga. Dakle, prevoj na planini je dosegnut leta gospodnjeg 2011. Sada neumitno sledi deo puta nizbrdo. Uz optimističku nadu da se nećemo strmopizditi u neku provaliju tokom silaska, zapitajmo se: šta nas čeka u dolini?

Da budem jasan: ne gadim se elektronskih knjiga i časopisa; štaviše, volim ih. Boktemazo, pa čak i knjige koje sam solidno platio, a slučajno ili namerno ih imam u elektronskom obliku, prevashodno i koristim kao PDF na koji očas kliknem. Nemam Kindle, nego zasad čitam sa stonog računara; sve čekam da se pojavi neka nova generacija e-čitalica, možda čak nekakav hibrid te sprave i tableta. Ama, samo da se pojavi opcija e-ink tehnologije u boji jer hoću da konzumiram i svoje omiljene časopise na taj način. Tek tada ću kupiti neku e-čitalicu, ako do tada ne kupim tablet, opet, baš zbog čitanja.

Međutim, ako sam se i pomirio sa čitanjem sa ekrana još u doba hiperinflacije, kad sam koristio online biblioteku domaćeg SF-a na BBS-u “Oreska” (danas je ta biblioteka živa ovde), nisam se pomirio sa time da je knjiga osuđena na nestanak. Volim i ja onaj fini osećaj knjige u rukama. Iako se ograđujem od onih koji tvrde da ne mogu da čitaju drugačije nego sa papira (kao da su dobri monitori danas skupi), razumem njihov stav i uvažavam kao ozbiljan kriterijum pri izboru agregatnog stanja knjige koja se čita. Nije to samo metafizički utisak o nečemu materijalnom koje je nosilac duhovnog: postoji i onaj sasvim prizemni osećaj kontakta koji ne mora da se objašnjava; osećaj koji ide od prvog dodira i prvog mirisa nove knjige, listanje stranica kao ugođaj napredovanja koji se takođe oseća u šakama i, ako baš hoćete, slatki dremež sa knjigom u krilu ili na grudima. Znam za sve to, prepoznajem utiske. I plašim se da će knjige postati anahronizam, odeljak u antikvarnicama, a da će knjižare postati nešto kao benzinske pumpe (sve sa USB priključcima umesto pištoljima za točenje), za one retke koji knjigu nisu kupili putem Interneta.

Da elektronska izdanja klasične literature i te kako imaju humanističku crtu, prisetili smo se pre nekoliko dana, kada smo ispratili tvorca projekta Gutenberg. U tom svetlu, knjige koje nisu na papiru možemo posmatrati i kao artefakt davno izrečene altruističke ideje da bi znanje trebalo da bude na dohvat svakome, besplatno ili po ceni medija. Izvesno, postoji i to: e-knjiga postaje komplement običnim veb sadržajima (koji su već praktično besplatni – tj. koštaju koliko košta medij), a suplement tradicionalnim artefaktima. Moja Ana već ima kompletnog Šekspira na raspolaganju na Gutenbergu. Hoće li joj taj sadržaj biti po volji dok se bude rvala sa istoimenim predmetom na fakultetu? Videćemo uskoro. 

Svet u kome bi artefakti svetskog nasleđa bili normalni deo svakodnevice postao bi bolji. No, danas vlada industrija svega, gde su npr. znanje i obrazovanje (i zdravlje; i sport; i umetnost) samo artikli izloženi na globalnu prodaju. Nešto će se desiti, ali to najverovatnije neće imati romantični oblik. Život nije španska serija; ili možda jeste, pa se zato sve ovako i dešava… Protiv površnosti, jedini lek je samoinicijativa. Oni koji nemaju samoinicijativu ne mare kakve će knjige biti sutra, jer niko više ne traži ni od koga, čak ni od đaka u školi, da čita knjige… 

Nemam nameru da delim pamet. Štaviše, teško mi je čak i da vas motivišem na sopstveno mišljenje o sudbini knjiga sad kad u sebi prepoznajem ambivalentan stav prema trendu prelaska knjiga u kibersvet. Međutim, verujem da ću se prikloniti onome što sledi kakav god scenario bio pripremljen. I nije tu reč samo o empirijskom iskustvu, gde sam kapitulirao pred mobilnom telefonijom, konačnim oružjem za kvarenje mog ličnog mira. Na pomisao o sigurnom prihvatanju me navodi vest koju sam danas pročitao…

Elem, kako javlja Wall Street Journal (inače prvi dnevni list na svetu koji je organizovao Kindle pretplatu), Amazon je u ozbiljnim razmišljanjima, pa i razgovorima sa izdavačima, o organizovanju e-verzije biblioteke koja bi funkcionisala po principu pretplate ili paušalne tarife za iznajmljivanje, nešto vrlo nalik onome kako danas funkcioniše Netflix. Razmišljajući o tome koliko novca mesečno koštaju komunikacije za moju porodicu (ne želite da znate…), shvatam da bih daleko radije odvojio deo te sume na pretplatu na biblioteku u čiju virtuelnu čitaonicu bih mogao da uđem kad poželim, da prelistam nove knjige i sveže novine i časopise, možda čak i neku stručnu literaturu iz bilo koje oblasti koja bi mogla da mi bude na pameti ovog popodneva…

Došao sam do zaključka da bih za takvu priliku mrtav ‘ladan dao dvadesetak evra mesečno ili dvesta evra godišnje. Prosto, padam na kolena pred prilikom da bilo kad i bilo gde uzmem tablet u ruke i pronađem online bilo šta što bi mi uvek bilo na raspolaganju kao “štampano” štivo sa “polica” e-biblioteke kojoj plaćam pretplatu. I ne treba mi preuzimanje; neka ostane online, baš me briga, dok god mogu da postavim neki marker na pronađenu referencu i vratim joj se po nahođenju.

Da, to bih voleo da doživim. I to što pre.

$#$