O onima koji umiru

Citat dana je prvi put zabeležen narandžastom pisaćom mašinom “Olimpija” na 23. spratu Beograđanke jednog dana pre tridesetak godina. Došao je iz glave čoveka koji nije dozvoljavao da menjaju njegove misli. Radije je dozvolio da mu ih prekinu.

 

Mi koji nikad nećemo umreti moramo govoriti da ćemo svi umreti, iz obzira prema onima koji će umreti.

Duško Radović

Ovo je sažimanje u tačku. Ovo je tužna sudbina jednog velikog čoveka, iskazana u prvom licu da bi pokazao da se ne boji onog komunističkog govneta koje je došlo u redakciju Studija B da mu oduzme narandžastu “Olimpiju” i zavrne regler mikrofona. To je jedino što su mu zavrnuli; drugo nisu smeli. Ali, bilo je kasno.

Posle toga nije više bilo emisije “Beograde, dobro jutro”. Beograđani su se tog prepodneva 1984. godine odlučili za “laku noć”. Trebalo im je nekoliko godina da se probude. Ali, bilo je kasno.

Vrtela se jedna Duškova priča tamo-amo.

Glas naroda

Veliku većinu stanovništva naše zemlje još uvek čini narod. Narod živi prilično daleko, tamo gde je narodu mesto, i radi ono što je posao naroda. Zbog toga se narod ne može često ni videti ni čuti.

U velikim gradovima, u takozvanim centrima, žive uglavnom predstavnici naroda. Narod ih plaća da rade ono što on ne ume i ne može. I da mu se ponekad jave, preko radija i televizije, da kažu kako im je i da li im još šta treba.

Narod je narod, prost i neugledan, i velika je nevolja onih koji ga predstavljaju. Da imaju od koga drugog da žive, bilo bi im zgodnije da naroda i nema. Narod je toga svestan, sklanja se i ćuti, izbegava sve ono što bi one druge moglo naljutiti ili uvrediti.

$#$