O svetlosnom zagađenju

Dva nezavisna događaja na istu temu bila su povod da vam skrenem pažnju na problem i da vas uputim da saznate više.

Najpre je, pre nekoliko dana, drugar žučno reagovao kad je u TV žurnalu “Evronet” video prilog o svetlosnom zagađenju, pa čuo preporuku da građani treba da idu ka jugu ako žele da vide pravo noćno nebo. “Zašto baš ka jugu”, zapitao je on.

A onda, juče sam zatekao prilog na blogu Scotta Kelbyja, čuvenog publiciste i fotografa, čoveka koji je jedan od najjačih evangelista digitalne fotografije na svetu. On sredom daje prostor gostujućim autorima da ispričaju neku svoju priču. Iako ovo ne činim često, sada baš zaslužuje: gost je bio Jim Richardson, fotograf National Geographica. U ovoj priči, Richardson je pričao o svom jednomesečnom putovanju kolima širom SAD u potrazi za posebno uverljivim fotografijama koje dokumentuju svetlosno zagađenje. Trebalo bi da pročitate tu priču.

To nije sve: reportaža koja je poduprta ovom pričom objavljena je u izdanju National Geographica iz novembra 2008 (broj 25 u licencnom izdanju na srpskom jeziku).

Zvuči gotovo neverovatno, ali je jasno kad se jednom uputite u problematiku: ne postoji nijedan vid negativnog uticaja na prirodno okruženje o kome znamo tako malo. Da bi bilo još gore, kad saznamo bar nešto o svetlosnom zagađenju, ophodimo se prilično ignorantski prema tom realnom problemu. Izgleda da je pobedila težnja da silom prevladamo iskonski strah od mraka – još iz vremena kad smo sišli s drveta, pa žrtvovali deo noćnog vida zarad boljeg prepoznavanja boja, plašimo se mraka. Ignorisanje tog straha u modernom društvu je puka socijalna kategorija – baš zato što preovladava namera da još jednom sijalicom ubijemo mrak i tako otklonimo strah.

U tom nastojanju preterujemo: osvetljavamo daleko više nego što je potrebno.

Posledice svetlosnog zagađenja su brojne, a njihovo ozbiljno proučavanje je zapravo tek otpočelo. Već je zapaženo da svetlosno zagađenje negativno utiče na životinjski svet, evolucijom naviknut na ritam dana i noći, jer nastaje pometnja u nedostatku mraka kao ključnog elementa. Pitanje energetske efikasnosti se postavlja već godinama, a osvetljenje bitno utiče na energetski bilans svake razvijene zemlje; postoje procene da bi efikasno osvetljenje, takvo da u realnosti ne bi dovelo do mračnijeg životnog okruženja u gradovima, moglo da svede potrošnju na desetinu današnjeg utroška električne energije.

Najzad, zašto ne pomenuti i metafizički odnos čoveka prema nebeskom prostranstvu? Ako ste ikada bili u prilici da iskusite svetlom nezagađeno zvezdano nebo, ako se ikada uspeli da razaznate obrise Mlečnog puta, garantujem da ste ostali zapanjeni tom slikom. Ja sam bio u prilici da iskusim mračno nebo bez oblačka, negde u pustinji između Nila i Crvenog mora, i svedočim da sam osetio strahopoštovanje pred tom slikom. Astronomi danas kukaju da im je sve teže da nađu pristojna mesta za osmatranje noćnog neba; postoji epizoda o tome u priči Jima Richardsona. Zamislite samo grotesku: opservatorije na planinama Palomar i Wilson su praktično zauvek zaslepljene svetlosnim zagađenjem i danas ne mogu da rade u kapacitetu primerenom za dalje prodore.

Da biste bolje razumeli problem svetlosnog zagađenja, predlažem vam da iskoristite dve veoma zanimljive simulacije: jedna daje gradacije noćnog neba u zavisnosti od zagađenosti svetlom, a druga vam dopušta da simulirate veštačko osvetljenje nekog eksterijera sa tri tipa uličnih svetiljki. Potonja je naročito zanimljiva jer upućuje na rešenje problema: pokazalo se da pametno osvetljavanje ulica i nije tako teško dostižno.

Uopšte, šta možemo da učinimo? Izvesno, ovo je jedan od onih problema koji mogu da se reše samo u mnogo malih koraka – najpre akcijama pojedinaca, zatim pametnim projektovanjem svetala od strane komunalnih sistema i, najzad, sveopštim delovanjem društva. Hoćemo li uspeti u tome? Nemam blagog pojma. Ja živim u zemlji u kojoj se takvi problemi smatraju trećerazrednim. Drugim rečima, kad budemo shvatili, prepoznaćemo da smo već debelo zaglibili. Perspektiva koja mi se ne dopada.

(Via)

$#$