Večeras je na red došao jedan od motiva koje dugo držim na nišanu. Problem je u tome što je dugo trebalo da bih našao priču u toj slici…
Naš drugar Robert je proveo skoro sedam godina u zapadnoj Africi. Kad god bi došao kući na odmor, što se dešavalo jednom godišnje, stalno bi nam doneo neku sitnicu. Jednom prilikom, bila je to drvena skulptura izrezbarena iz jednog komada mahagonija. To je tipični slikoviti prikaz večnosti života, reče Robert kad nam je pokazao tu čudnu “osmicu”. I od onda, skulptura stoji na posebnom mestu na stalaži.
Odavno se kanim da fotografišem to čudo. Jednom sam čak i pokušao, pa nešto nije išlo kako sam zamislio, pa sam odbacio rezultat. A onda, baš tokom sat vremena dok smo čekali da dođe vreme da odemo Robertu u posetu, dođe mi žuta minuta. Ne sam oda sam izveo sesiju kojom sam bio veoma zadovoljan, nego sam pre odlaska od kuće i završio preliminarnu obradu… A onda sam pravio varijacije raznih fotki dok nisam došao do one kojom sam bio baš zadovoljan, jer ima u sebi nešto što prepoznajem kao priču. Evo je:
Ispade neobično to što sam od raznih varijacija i naglašavanja boja izveo baš monoromatsku fotografiju. Međutim, nijedna druga nije bila toliko ubedljiva (pogledajte ovde celu sesiju kao kolekciju sličica – dvanaest ekspozicija plus varijacije) i za ovu sam se odlučio bez mnogo dvoumljenja.
Ne mogu da prenebregnem jedan nedavno izrečen stav o prebacivanju fotografija u monohromatsku paletu… Moj drugar Tibi, fotograf mirne ruke, oštrog oka i mekog srca, pri nedavnom susretu je rekao da ne voli da vidi kako neko prebaci fotografiju u crno-belu, pa izigrava umetnost tim postupkom (Tibi, izvini, jer samo karikiram tvoje reči; ispravi me ako grešim). Mogu da razumem taj stav, ali se nadam da to ne znači i odricanje od postupka, jer postoje razlozi zašto monohromatska fotografija može da bude ubedljivija od svog ekvivalenta u punoj skali boja. Ima veze sa fiziologijom oka i sa nekim činjenicama koje se tiču evolucije… Ispričaću vam drugi put.
U međuvremenu, moram da primetim da odavno nisam imao sesiju koja je praktično bez škarta (osim par pregorevanja koja sam mogao da izlečim) i čiji rezultat sam mogao da variram tako lako. Imao sam ideju i da malo variram uglove i da sabijem perspektivu, ali baš dobro da sam se uzdržao. Već sa ovim što imam – mišn akomplišd.
Bilo je mesta za sto, na njemu gramofon, na stalaži knjige, a na ormanu ploče; pored gitara. Prozor otvorim u rano proleće i zatvorim u kasnu jesen… Zbog gramofona nije bilo praktično drugačije… Eh, romantika: davno beše.
Kada sam bio mali, u mojoj varoši su bila dva bioskopa, pride letnja bašta na otvorenom koja je, jel’te, radila za lepog vremena. A u ta dva bioskopa… Svaki po dva filma nedeljno, po dve predstave, pride predpremijere petkom u 22, obaška matine nedeljom u 10. Filmova na svu volju: leti je bilo više filmova na izbor nego dana u nedelji! A tek retrospektive festivala! Sećam se kako sam još 1980. godine pogledao devet od deset filmova koji su tokom desetodnevne kanonade predstavili upravo završeni FEST (za Kurosavin film “Kagemuša” nisam kupio kartu na vreme). A ako vam kažem da sam Felinijev 
Iako je zapravo digresija, o svemu ovom razmišljam kroz vizuru onoga što izvesno sledi – ili mi se bar čini da sledi, jer trendovi su neumoljivi. Elem, knjiga: hoće li preživeti? Hoće li čitanje, za nas koji imamo ideju da je to čin vredan vremena, pažnje i novca, izvesno promeniti svoje agregatno stanje? Hoće li knjiga postati ekskluzivni deo kiberprostora, a ona papirna preći u antikvarnice? Jednog dana, izvesno, to će se dogoditi. Rekoh nekom prilikom: ako se i desi, baš bih bio rad da to bude nakon što pokupim svoje prnje. E sad… Hoće li ta promena postati brža nego što bih ja to voleo da bude? 
