Month: September 2011

Fotografija dana, 11. septembar 2011

Znao sam šta ću fotografisati, ali nisam tačno znao šta ću dobiti. Ovog puta, faktor “iks” je bio dominantan. Pa dobro, desi se i to.

Ana i ja smo bili da pregledamo stan u Novom Sadu, da pripremimo teren za dalje čišćenje i uređenje prostora za nastupajuće studentske dane. Stan se nalazi na Limanu 4, na sedmom spratu, ima terase na dve strane i predstavlja mali raj za fotografisanje ulice.

No, nisam imao previše vremena da se bavim slikanjem; svetlo je bilo oštro, nisam imao kad da čekam bolje uglove, pa sam zamislio da će pomoći ako nagarim kontrast i zasićenje, pa opet izvedem simulaciju tilt-shift fotografije da bih dostigao efekat diorame … Tako i bi, ali ovog puta sam dobio malo drugačiji efekat. Ovako:

Fotografija dana za 11. septembar 2011.

Reč je o tome da sam efekat zamagljivanja izveo drugačije nego što je glasila davno rečena preporuka, zadržavajući se na elementarnim alatima. Nije moralo da ispadne tako, ali meni se dopada, ergo mišn akomplišd.

Nego, da vas vidim, oči sokolove: na ovoj fotografiji postoji jedna eksplicitna greška (e, jedna! da je samo jedna!). Umete li da je otkrijete? Bolje bi se videla na većoj fotki, ali vidi se i na ovoj.

Prelistavam septembarski National Geographic

Nikad dosta vremena, a ovih dana je tešnje nego inače. Moje druženje sa omiljenim časopisom je ponekad prava borba. Nedelja pre podne; nema boljeg časa za prelistavanje.

National Geographic Srbija, septembar 2011.Moram da ispovedim jednu muku. Samo u poslednjih godinu dana izdanja National Geographica, ostalo je bar petnaest članaka koje nisam pročitao. Osećam se loše zbog toga, jer svako opravdanje koje bih mogao da izgovorim zvučalo bi kao loš izgovor – što verovatno i jeste.

Moj najveći problem je u tome što svaki susret sa novim brojem uobičajeno započinje uzdržavanjem. Da se ja pitam, tek pristigli broj uobičajeno ne bi omrknuo nepročitan od korice do korice. Ali, za to mi treba neko vreme, obično duže nego što imam na raspolaganju tokom tipičnog radnog dana, i onda se prisiljavam da odložim sve što je više od pukog prelistavanja do večeri ili, češće, do sledećeg vikenda..

Baš se nešto mislim: mogao bih da krenem u novi projekat “30 dana” – recimo, mogao bih da zadam sebi da svakodnevno provedem uz National Geographic najmanje 30 minuta. S obzirom na to da je to više vremena nego što je potrebno da bi se za mesec dana pročitalo jedno izdanje, mogao bih da krenem po arhivi i da nadoknadim propušteno.

To je dobra ideja. Danas idem na put; počinjem sutra. A sad puštam Radio Paradise i otvaram novi broj National Geographica.

Nastavite sa čitanjem… “Prelistavam septembarski National Geographic”

Fotografija dana, 10. septembar 2011

Dan je ponekad toliko kratak da moraš da pomeriš ponešto za sutra.

Kada bi čovek sve mogao da postigne, možda bi mu bilo dosadno… Kako je onima kojima je dosadno, ponekad se pitam; je li to znak praznog ili privilegovanog načina života? Dilema.

Pre podne zaostali poslovi, i to samo oni koji imaju prioritet; popodne i rano veče na prvu rođendansku proslavu malog Roberta; drugi deo večeri konsultacije sa Marinkom. E, kad sam ga ispratio, tema konsultacije je postala predmet fotografisanja. A kad sam legao, mrtav umoran, shvatio sam da nisam poslao fotku dana. Pa ništa, i sutra je dan, pomislih…

Problem je u tome što ćete vi sad doći do pogrešnih zaključaka zbog predmeta fotografisanja… Thinking smile Onda ću ja da se pravdam i ispašće blesava atmosfera. Ali, ne odustajem.

Fotografija dana za 10. septembar 2011.

Dok ne obratite pažnju na detalje, ne možete znati kolika je ova čaša, zar ne? Reč je o rakijskoj čašici, a u njoj kruška kaluđerka, poklon od prijatelja iz Prokuplja. Tek kad malo obratite pažnju, uočićete otiske prstiju. Uočio sam fleku tek kad sam preneo fotke na računar, ali sam odlučio da ne produžujem sesiju. Elem, verovali vi ili ne, ova rakija je pretočena nazad u flašu… Disappointed smile

Boja te rakije je žuta, ali ne intenzivno, kakav je slučaj sa šljivom šumadinkom koju imam u zalihi, nego blago žućkast; izgleda besprekorno, a takav je i ukus. Zadatak je bio da pokušam da uhvatim tu boju. Nije bilo lako. Prvo, trenutno nemam belu pozadinu za fotografisanje – a i da imam, nemam prikladno osvetljenje koje je dovoljno jako i neutralno. Zato sam se mučio da nađem uglove osvetljenja koji ne prave preveliku distorziju i na to sam izgubio poprilično mnogo vremena. Na kraju je morala da radi i korekcija boje, ali sam najzad dobio tačnu nijansu. A otisci prstiju su gratis…

Da nisam bio umoran, vala bih ispio taj sadržaj; ali, beše kasno, ja umoran, a bilo je i dosta sve ono ranije tokom večeri. Smile with tongue out Popiću jednu večeras, kad se vratim iz Novog Sada. Tamo idem da uhvatim neku novu fotku dana, a usput imamo i nekog posla…

Priče iz Nepričave

Da rekapituliramo selo veselo, arhetipskog seljaka i arhetipsku učiteljicu, da naučimo čuda od reči, običaja, navika i potreba, da vidimo gde se šta u selu krije i kako čuva.

Svih osamnaest epizoda možete naći ovde.

Učinite sebi uslugu: pogledajte to. Istina, postoji realna opasnost da naučite nešto što nije kompatibilno sa nazorima Evropske unije.

E, baš zato.

R.I.P. Michael Hart

Čuo sam još prekjuče, ali stižem da odam poštu tek danas…

Michael Stern Hart (1947 - 2011)Ovo ime vam verovatno ne znači mnogo. Ali, ako ste čuli za Project Gutenberg, podići ćete obrvu: Michael Hart je utemeljitelj tog zahvata na Internetu.

Mr Hart je otišao na Neko Bolje Mesto u utorak, 6. septembra. Red je da mu barem mahnemo u znak zahvalnosti.

Počelo je davno, mnogo pre nego što je Internet dobio krila razvojem Veba: Michael Hart je još 1971. godine izumeo format ebook; bila je to dalekovida vizija u to vreme, jedna od onih kojima su se savremenici možda i podsmevali, ali koje su preživele i nadživele svu sprdnju. Ovo ime zaslužuje da bude upisano među ona koja su uobličila današnji svet.

A Project Gutenberg? Mnogo nakon što sam otkrio taj inkubator svetske literarne baštine. ne menjam mišljenje da je reč o jednom od najizraženijih humanističkih zahvata u istoriji Interneta. Bar sam ja to tako doživljavao, a tako mislim i sada: pružiti svetu znanje na uvid, pa makar onaj deo koji je danas deo svetske baštine – ideja je koju isprva nije lako apsolvirati. A razlog je prost: ta ideja je toliko veličanstvena da je teško prihvatiti da se pred vama nalazi preko 100.000 knjiga tek tako, na slobodnu upotrebu. A prosto je: okupljene su knjige kojima su istekla materijalna prava i danas su deo svetske baštine.

Još jedan mali detalj, zabeležen u posmrtnom slovu koje je objavljeno na sajtu: citat koji nas podseća kako stvari funkcionišu:

Razumni ljudi se adaptiraju prema svetu. Nerazumni ljudi pokušavaju da adaptiraju svet prema sebi. Celokupan napredak, dakle, zavisi od nerazumnih ljudi.

Prenosim još jedan citat koji sam iskopao, dakako vredan:

Ako ono što ste juče radili i danas izgleda sjajno,
tada vaši ciljevi za sutra nisu dovoljno veliki.

Neka ti je slava, Nerazumni Čoveče. I hvala ti.

Nedovršena simfonija jednog grada

Fenomenalni dokumentarac iz 1941. godine: život Beograda od prvog mlekadžije do šlagera u noćnom klubu…

Pažljivi gledalac će primetiti da je reč o filmu koji Đenka pušta iznenađenim meštanima dok Kristina histeriše jer je zbog ton-filma izgubila angažman pijanistkinje u palanačkom bioskopu… E sad, biće da tu postoji neka greška u vremenskim odrednicama, jer su “Maratonci” smešteni u vreme nešto pre 1941…

Nema veze, ako ćemo pravo. Šijanu sam spreman da oprostim čak i ono za šta nije kriv, a kamoli ostalo.

I vi što maštate o sreći, vas vodi put u velik grad…

Fotografija dana, 9. septembar 2011

Kako sam krenuo na put, znao sam šta će biti fotografija dana…

Odavno sam se kanio da skoknem do Zrenjanina, da se vidim sa prijateljima. To je danas najzad ispunjeno. Dan je bio pun k’o oko i tragovi nervoze su se javili po obodima mog raspoloženja; valjalo je da resetujem to stanje, jer za nervozu nema mesta.

Već u polasku, video sam spektakl na nebu: u jednom času, postojala su tri plana oblaka, u tri sive nijanse – od olovne do skoro bele. Sunce je u nekom času probilo prekrivku i onda je počelo ludovanje boja. Mislim da sam oborio rekord u sporoj vožnji od Kikinde do melenačke krivine, gde sam najzad stao i napravio par panoramnih zapisa situacije na nebu. Evo jednog detalja:

Fotografija dana za 9. septembar 2011.

Međutim, fora je u tome što je ovo izrez iz veće fotke – panorame. Evo male verzije:

Panorama pune širine...

Nije beg cicija: verzija 4200×1200 vas čeka online.

Da, znam da ima tehničkih nedostataka pri dnu fotke. Ali, ne marim; važno je uhvaćeno, a vremena za majstorisanje nemam. Žurio sam da obradim ovo jer sam umoran k’o pas, a sutra me čekaju nova iskušenja – zato se nisam bavio uklanjanjem šuma u donjem delu slike.

Da li je mišn akomplišd? Odlučite sami. Meni je svejedno. Važno da su tapete postavljene, polica ponovo zašrafljena, prevodioci namireni, prijatelje sam sreo i proveo nekoliko sati sa njima, a ona nervoza s početka priče ostala negde u jarku pokraj puta Kikinda – Zrenjanin.

Maksiću, Maksiću!…

Minijaturna glumačka bravura Čede Petrovića.

Nisam znao da ovo postoji; to je producirano i emitovano u deceniji kad uopšte nisam znao za televiziju; ah, romantična vremena…

Lična asocijacija je očigledna… Ovako nas je zajebavao onaj arogantni manijak Vuca na časovima fizike. Jedino što nam nije udarao ćuške, ali tek što nije. Uvek je nalazio nekog svog Maksića i iživljavao se na njemu.