Month: September 2011

Ova tema se nametnula sama od sebe. Doduše, postoji i na spisku mogućih tema za projekat “jedna na dan”, pa se potrefilo. Jedino je problem što nisam imao baš tačnu ideju, kao inače…

Nedavno je jedna stara drugarica ispričala vic na fejZbuku: u jednoj kampanji protiv alkoholizma, postavili su bilbord sa natpisom “alkohol ubija polako”. Nije prošlo dugo, neko je ispod tog natpisa rukom dopisao: “Super! Nama se i tako nikud ne žuri!”

Ajde-de: nisam baš toliki alkos. Desi se i po dve-tri nedelje da ne liznem alkohol. Ja sam ono što truli zapad naziva social drinker: ako je društvo prijatno, veče opušteno, a ja ne moram da vozim, popiću nešto, pod uslovom da ne pijem sam. Od žestine, moj izbor su domaće rakije – i uvek ću uzeti domaću rakiju nego bilo kakvo drugo žestoko piće – a na lagano pijuckanje sa biranom ekipom pijem birana vina. Pivu sam odavno otkazao ljubav i retko popijem po jedno pivo u letnjem periodu. I to je sve.

Večeras je bila retka prigoda kad sam mogao biti ulovljen da pijem viski. Farbana pića veoma retko pijem: imam običaj da jednom godišnje, najčešće u leto, uzmem jednu bocu burbona (i to radje Four Roses nego Jack Daniels), okupim usku ekipu prijatelja i onda to zajedno smlatimo za jedno veče. Ali, u posetu Kikindi je jutros došao Neša, drag prijatelj iz Beograda, koji je očas napravio pometnju i ubacio flajku Šetača na moju terasu. Doveče mi došlo da zaokružim lagan dan, pa smo Jasna i ja popili viski – ko jedan, ko dva ili možda čak i tri…

I tako, reč po reč, nametne se i tema fotke dana…

Nema šta veliko da se priča: napravio sam četiri ekspozicije, na svima sam morao da intervenišem zbog tamnog ambijenta u kome sam jedva očuvao uslove za fotografisanje. Izabrao sam onu u kojoj se dominacija crvene boje hrastovog bureta pokazala najubedljivijom. Mišn akomplišd.

Dok ste vi čitali priloge na Suštini pasijansa, ja sam špartao raznim delovima Beograda. Čak sam i auto preko Gazele preterao i živ ostao.

Ja u Beograd neću otići bez razloga. A kunst mi je kad taj razlog ne predstavlja obavezu, nego neko lično zadovoljstvo. Tako i bi prvog dana jeseni: sastavio sam dvojicu meni dragih ljudi i dao im šlagvort da i sami razviju kontakt. Nećete se ljutiti, detalji su ipak privatne prirode, nego pominjem to kao lajtmotiv: ceo dan mi je protekao u lakom ritmu i sjajnom raspoloženju… Mada se vožnja kolima po Beogradu u bilo koje doba dana ne može nazvati lakom temom, a raspoloženje u tom kontekstu nije teško pokvariti. Ali ne meni i ne danas.

Tokom nekoliko minuta u kasno popodne, valjao je da pričekam drugara da završi neki posao pre nego što nastavimo dalje. Zatekao sam se u laganoj šetnji tamo-amo trotoarom u bulevaru Zorana Đinđića, pa mi je jednog časa upao kadar u oči: između dve poslovne zgrade neki škrbavi mikro-parkić, a u zadnjem planu jedna od onih karakterističnih ružnih kutija za masovno stanovanje, od one vrste koja vam se smuči i pre nego što osetite sve mirise na stepeništu…

Uhvatio sam par kadrova i odmah zamislio da scenu preuredim uz pomoć nekog od silnih preseta koje sam uveo u Lightroom. Nisam znao tačno šta ću dobiti, ali sam mislio da bi bilo zgodno da nađem preset koji blago zatamnjuje i ispira fotografiju: hteo sam da tekstura te zgradurine u pozadini bude dominantna.

Uspeo sam da nađem šta sam tražio, a rezultat je sledeći:

Neću vam demonstrirati polazni kadar (ni svetlo, ni boje, ni geometriju), ali kada biste ga videli, bilo bi vam jasno zašto je ovo mišn akomplišd…