Month: September 2011

Večerašja fotka je očigledno nastala pod utiskom jučerašnje. Ali, nisam lovio duhove: i ova tema me je žuljala već neko vreme. A tek cipele što su me žuljale, kuku i lele, kad se samo setim…

Iz meni sasvim nepoznatih razloga, Jasna je izvukla odnekle moje stare tzv. svečane cipele, one za koje mogu da se zakunem da nikad više neću pokušati da ih obujem, pa im skinula staru konzervaciju i stavila novu. Verovatno u nameri da im dozvoli da se malo provetre, one sad stoje na polici za cipele i ja ih zato vidim svaki dan.

Te cipele donose horor prisećanja na svadbu u kojoj sam uzvraćao kumstvo svom dugogodišnjem prijatelju… Ne, nije kumstvo bilo horor, čak ni svadba nije bila loša, nego sam mislio da će mi stopala ostati u tom cipelama kad se budem izuvao. I evo, prošle su pune 22 godine od tada, a meni i dalje nije jasno zašto su te cipele još uvek u kući. Obuo sam ih još dva-tri puta od onda – i svaki put se pokajao. A onda sam izjavio da nikad više neću ni kupiti ni nositi cipele koje mi ne budu momentalno udobne i držim se toga. Kakva sam samo budala bio što sam verovao u onaj glupi recept “razgaziće se”. Razgazilo bi se, ali bi i dalje ostalo neudobno. E, pa nikad više.

Prethodna fotka dana je očigledno presudila da najzad uzmem i turim pred objektiv te horor-cipele. Rekoh sebi: hajde da vidim da li fotografija može da zamiriši na kožu… A rezultat je sledeći:

Mišn akomplišd: dobio sam tačno ono što sam hteo. Istina, to nije bogzna koliko mnogo, ali meni je za ovaj krug i to malo sasvim dovoljno.

Sad horor-cipele mogu da lete u kantu za smeće. Ili da ih poklonim nekome – ali toliko zao stvarno ne mogu da budem.

Fotke na granici nadrealizma su, najčešće, apsolutno najzanimljivije. Scena koju sam danas uhvatio pruža hiljaditi uzastopni dokaz da uvek treba imati fotoaparat uz sebe.

Opet smo išli u Novi Sad da bismo završili deo logistike za našeg brucoša. Kako smo prešli novu petlju vozeći iz pravca Temerina, neko pomenu da bismo baš mogli da svratimo na pijacu “Najlon”, najveći buvljak u Novom Sadu, koji je usput.

Niko od nas troje do sada nije bio na Najlonu, no svakako je već bilo oko pola dva popodne – em loše vreme za šetnju onim asfaltom, em smo zatekli samo polovinu prodavaca, od kojih je većina već pakovala prnje. Protrčasmo okolo, samo sam kupio jedan produžni kabl sa šuko razdelnikom, valjaće za lake potrošače uz pisaći sto. Dakako, štriknuo sam par fotki, ništa posebno – valja doći rano ujutru, pa loviti snimke tokom nekoliko sati. Pa dobro, jednom će i to doći na red…

I šta se dešava: posle jedva petnaestak minuta hoda, nismo hteli više da dangubimo, pa izađosmo na bočni izlaz i krenusmo ka autu, koji sam ostavio tu negde. I onda, prilika koju fotograf u meni uvek čeka… Na sred opustelog trotoara, u pejzažu nepreglednog smeća, biser:

Ovo je scena koju nisam fingirao: ovako je zatečeno. Samo sam se pažljivo pomerio tako da ne uhvatim sopstvenu senku u kadar. Kasnije sam pomerio onu dalju cipelu i napravio još par snimaka, ali to više nije bilo to… Ova prva je ona prava.

Najveći kuriozitet, i na to me je upozorila Jasna: te cipele su potpuno nove, izvesno nikad nisu nošene. Đonovi su apsolutno čisti, bez ogrebotine (verujte unuki jednog obućara), a cipele su tek pokupile malo prašine po beloj lakovanoj koži.

Novine su presmotane na oglasnoj strani; to je bizarni dodatak sceni. Rekoh, nije dolazilo u obzir da se išta pomera: pola sekunde je falilo da Ana skloni novine, u najboljoj nameri nakon što je primetila da opet vadim iz torbice upravo maločas spakovani fotoaparat… Sprečio sam je na vreme.

Kako su retke ovakve prilike… Atmosfera jakog septembarskog sunca je uhvaćena, prenaglašeni kontrast je bio neophodan da bih dosolio prstohvat drame, iz istog razloga i ta asimetrična vinjeta. Mišn absolutli akomplišd, narode moj: baš je ispalo kako sam samo poželeti mogao.

Ah, da: cipele su ostavljene na trotoaru. Neko će ih već pokupiti.