Month: September 2011

Ponekad moraš da se snalaziš kad te bace usred nekog usiljenog društva. Ja tada odaberem fotografiju kao izlaz. To jest, ukoliko imam šta da slikam.

Bili smo na nekakvom rođendanu. Sedeli smo u nekom ćumezu sačuvaj bože, sjatila se bratija u kojoj ima svakakvih likova, gde prolaze samo kurtoazni i usiljeni razgovori o temama koje nikog normalnog ne mogu da zanimaju. I još povrh svega, stihija od organizacije i logistike: do čaše lošeg vina sam uspeo da dođem tek u trećem satu sedenja, kasno posle večere: iskoristio sam prvi kontakt očima sa konobaricom te večeri dok je pokušavala da mi utrapi kafu i pitao sam je da li mogu i ja večeras nešto da popijem, osim mineralne vode. Jebote, uspelo je: već posle deset minuta sam dobio čašu “ždrepčeve mokraće krvi”.

Dosađivao sam se, a ja ne volim da se dosađujem; hteo sam da odem kući, ali sam se plašio da će neko da primeti; a i ne volim da Jasna noću ide sama pešice ulicama. Očajnički sam pokušavao da izbegnem razgovor sa ljudima oko sebe, jer zbog lošeg raspoloženja nisam bio dobar sagovornik. Palo mi je na pamet da lovim izbekeljene face (a nije da ih nije bilo), ali nisam imao uslova da slikam bez dodatnog osvetljenja, a tako bih bio upadljiv i paparazzo-efekat bi izostao. Probao sam da se potpuno isključim i uživam u muzici Demisa Rusosa (!), ali od dreke tokom usiljenih razgovora sa barem tri strane nije bilo života.

U toj sveopštoj smaračini i teskobi, jedinu zabavu mi je pružila jedna polica puna terakote koja je, nažalost, bila smeštena u polumraku i na mestu koje nije pristupačno, inače bih vrlo rado izdangubio bar pola sata pripremajući scene i slikajući ih. Tek kad se deo tzv. društva oprostio i otišao, smogao sam volje da pomerim jednog nedužnog sapatnika kako bih prišao polici. Namerio sam da uslikam dve skulpturice od terakote – dvojicu arhetipskih Lala koji stoje na ludajama (AKA bundevama). Tresnuo sam samo dve ekspozicije; prva je proglašena valjanom, mada je moralo da radi kloniranje elemenata koji su kvarili scenu. A rezultat:

Jedva je nekako “izvadih” da prođe. Više sam nezadovoljan nego zadovoljan: ništa pametno nisam izveo, ništa nisam naučio, nekoliko sati života je bačeno u vetar. Mišn not akomplišd, ali kakvo je veče bilo, odlično je… Jer nakon povratka kući više nisam imao volje ni za kakav iole ozbiljan rad.

E, lako je tako: izaći u baštu, pa slikati eksplodirane boje… Danas sam imao previše kandidata za fotku dana. Izabrao sam onu koja najviše odgovara istini.

Verovatno bi trebalo da podsećam samog sebe kako je sada najbolje doba godine da se izađe. Oko ravnodnevnice, svetlo je dobro manje-više celog dana. Zelena boja polako popušta i sledećih četrdesetak dana nastaje raj za slikanje biljaka, što u bašti što van grada.

Kad sam se najzad ratosiljao obaveza, zgrabio sam fotoaparat i otišao u baštu. Svetlo još uvek nije bilo naj-naj, ali ja sam bio nestrpljiv; bilo mi je dovoljno to što nemam više oštre senke i što lako mogu da pravim kadrove. Trudio sam se da načinim fotke koje su maksimalno valjano izvedene, toliko da obrada ostane minimalna. Dok dlanom o dlan, napravio sam preko četrdeset fotki – jedva sam se obuzdao da ne šamaram dalje. Zapravo, nisam toliko mlatarao fotoaparatom okolo koliko sam eksperimentisao sa kadrovima; i nekima od njih sam baš zadovoljan.

Onda je nastala muka: koju izabrati. Ako sam dao sebi u zadatak da bude uhvaćena neka istaknuta boja i da kadar bude što tačniji već u času ekspozicije, bilo je bar desetak fotki kojima mogu da prišijem “mišn akomplišd” – to nije bilo sporno. Nego, da malo okrenem u smeru sirovog naturalizma, rekoh i odabrah sledeću fotku.

Postoje barem dva razloga zašto sam izdvojio ovu fotku. Prvo, na njoj je element istaknute boje najizraženiji – ono malo zelene ne smeta iskakanju crvene boje, pa nisam morao da intervenišem nigde osim da proverim da li je balans bele boje ispravan. Drugi razlog je čisti inat: povremeno postavim poneku fotku u svoj profil na portalu photosig.com i doživljavam perverzno uživanje čitajući idiotske kritike onih koji nemaju pametnija posla. Za ovu fotku će reći da je trebalo da pomerim grančicu (zašto?), te da sklonim dva ugažena paradajza (zašto?), ona dva koja na slici dodiruju paradajz u prvom planu. Glupi Ameri: neću se smiriti dok ne doživim da mi neko od njih kaže kako je trebalo da operem i izglancam ovaj paradajz pre slikanja…

Kada na red dođu estetika, minimalizam i potreba da scena bude na prodaju putem nekih stock sajtova, znaću kako treba. Ko ga zna, možda dogodine u ovo vreme budem angažovao kompletni improvizovani studio za fotografisanje svega što donesem sa pijace.

A sad bi valjalo razmisliti gde ima neke zanimljive šume. U nedelju ćemo biti u Novom Sadu, ali za skok do Iriškog venca stvarno nemamo vremena…