Pastoralna bajka

Ovo je jedna od onih tužnih bajki koje bi trebalo da znaju svi koji hoće da da pohađaju više od srednje škole. Objavljivao sam je više puta na raznim mestima, na papiru i u virtuelnom prostoru. Pokazalo se potrebnim da ponavljam. Kako je tek to tužno…

Letnje popodne na proplanku u nekoj prelepoj vukojebini: talasasta konfiguracija terena, u dolini između brežuljaka krivuda brzi potočić, preko potoka nekakav šumarak. Povetarac samo naglašava pastoralnu tišinu. Vidimo pastira koji stoji oslonjen obema šakama na štap, a bradom na šake. Ne miče se, uživa u pogledu dok oveće stado ovaca u blizini mirno pase. Nekoliko koraka dalje, pastirov verni pas sedi i ne odvaja pogled od stada. Tek ponekad zalaje ili potrči oko stada, držeći svaku ovcu na okupu, pa se vrati na svoje mesto na vrhu brežuljka. Slika koju biste mogli da posmatrate celog dana a da vam ne dosadi, jer odmara i oči i dušu.

Odjednom, čuje se nekakav oštar zvuk preko brda; to je zvuk koji ne pripada ovoj slici. Nekoliko trenutaka kasnije, vidi se kako uskim makadamskim putem nailazi nekakvo vozilo, dužući iza sebe odvratan oblak prašine. Ovce se uznemire, počnu da bleje nervozno. Pas zalaje i potrči da prikupi stado koje je počelo da beži u suprotnom smeru. Pastir ne menja pozu, samo je lagano okrenuo glavu ka vozilu.

Pola minuta kasnije, ogromna metalik-srebrna BMW limuzina naglo staje na dvadesetak metara od pastira. Iz nje žustro izlazi mlađi čovek odeven kao tipični japi: rejbanke, olovnosivo Armani odelo, da i ne pominjemo kako crnim lakovanim cipelama nije mesto na tom proplanku. U ruci mu crna kožna akt-tašna.

– Zdravo, čiča!

Pastir samo lagano klimne glavom, gledajući u smeru pridošlice krajičkom oka.

– Čuvaš ovce, a?

Opet potvrdno klimanje glavom uz jedva primetnu grimasu: blago stisnute usne i malčice podignute obrve.

– Čuj, čiča! Da se ti i ja nešto opkladimo, a? Pazi ovako: ako ti ja za dva minuta kažem koliko tačno ovaca imaš u tom stadu, da mi daš jednu! Može?

– Može – reče pastir i dalje se ne mičući, nastavljajući da posmatra kako je pas najzad okupio ovce u krug.

Tog časa, japi spusti akt-tašnu na haubu BMW-a, otvori je, izvadi laptop i malu satelitsku antenu koja se odmah otvori i uz tihi zzzt-zzt-zzt sama nađe ugao ka satelitu. Japi kači tablu za crtanje na laptop, vadi digitalni fotoaparat, brzo fotografiše scenu, poveže fotoaparat na laptop, kuca nešto, nastavlja da mlati perom po tabli… Jednog časa pritisne neki taster i pobedonosno reče:

– Ha! Tačno minut i dvadeset! Ovo je rekord!… Imaš ukupno tačno 332 ovce, i to… – zatim nabroji specifikaciju ovnova, ovaca i jagnjadi – Je li tako? A?

– Tako je – reče pastir ne okrećući se ka pridošlici.

– Pogodio sam, a? Šta kažeš, a?

– Ništa.

– Priznaješ, a? Je li tačno? Je l’ tako da je tačno?

– Tačno.

– A je ‘l mogu sad da uzmem ovcu?

– Uzmi.

Japi brzo pokupi svoju opremu u akt-tašnu, ubaci je u auto, otvori gepek, zgrabi jednu životinju i ubaci je, zalupi gepek i mahne, krećući da i sam uđe u auto:

– U zdravlje, čiča! Doviđenja!

Pastir se najzad okrete, pa tiho reče:

– E! Čekaj malo, sine!

– Da? Šta je bilo, stari? Pošteno sam pogodio, naplatio sam dobitak, šta sad hoćeš?

– A, to je u redu. Nego je pošteno da mi uzvratiš pravo na opkladu. Evo, ovako: ako ja pogodim šta si ti po zanimanju, da mi vratiš svoj dobitak. Važi?

– Pa… Ajde, dobro.

– Ti si, sine, konsultant!

Japi prebledi. Skine rejbanke, obriše čelo maramicom i reče, sada po prvi put tihim glasom:

– Jesam. Kako si pogodio, jebote?

– Lako. Došao si ovamo, a da te niko nije zvao. Napravio si pometnju, a da nisi ni pokušao da se izviniš. A onda si pokušao da mi prodaš odgovor koji sam već znao na pitanje koje ti nisam postavio… A sad, molim te… Pusti mog psa iz svog gepeka.

$#$