Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Od svilenog, tužnog šuma iz zastora od baršuna
Nikada pre osećani užasi me zahvatiše;
Dok mi srce snažno bije, ja ga mirim sve hrabrije:
“Putnik moli da se skrije od te noći, bure, kiše.
Putnik kuca na ta vrata, da se skrije ispred kiše.
Samo to je, ništa više.”
(nastaviće se)
Mozaik elemenata, ama kao u Holivudu. Nisam mogao da odolim, sluteći da ću dovesti fotku na granicu kiča.
Da li ste gledali čuvene holivudske mjuzikle pedesetih? An American in Paris? Singin’ in the Rain? E, ako ste obratili pažnju, u nekoliko navrata u tim filmovima se koristi veoma detaljna scenska pozadina koja ima za ulogu da produži dubinu scene. Nešto slično sam hteo da iskoristim, pa mi se nikako nije dalo. To jest, do večeras.
Na jednom mestu u trpezariji, na ne baš priličnom mestu, stoji jedna slika mog prijatelja Brace Azarića. Sad, što ta sjajna slika sa suncokretima nije na zidu, nekako je ispalo posledicom moje lenjosti da odnesem tu i još dve Bracine slike na uramljivanje. Da nije tako legla na to mesto gde je sad, verovatno bih se odlučio mnogo ranije… Uglavnom, ispred slike se ponekad nađe poneka vaza sa cvećem, činija sa voćem, neke sitnice iz te ikonografije. Odavno sam se kanio da iskoristim takvu scenu i da, vrlo neprilično, upotrebim sliku kao pozadinu a la Holivud. Samo mi je trebao neki dobar objekat za prvi plan… 
Rešenje se našlo na terasi kuće, gde je iznesen Kaćin karnevalski kostim za Dane ludaje: to je jedan naročito obrađen šešir sa aplikacijama od kukuruza i kukuruzne šaše. Ukrao sam šešir na pola sata i…
Išlo je lako, ali sam stalno dobijao neke sklonibožeisačuvaj rezultate kojima nisam bio zadovoljan; tražio sam neki poseban element. I nisam ga našao; malo sam se unervozio zbog toga, te sam odlučio da ću isprobati neki trik u postprodukciji ili odbaciti celu sesiju i konačno precrtati ideju kao lošu.
A onda, uočio sam kako se slažu boje u skalama žute i crvene, pa sam odlučio da napravim najprofaniji mogući trik – selektivnu izolaciju boja. Rezultat je prevazišao očekivanje:
I to bi bilo to! Da ne poverujete, slika u pozadini je odjednom dala tu notu koju sam tražio, a pride i mnogo bolju simuliranu dubinu nego što sam i mogao da se nadam. U udžbenicima slikarstva lepo stoji da crvena i žuta psihološki predstavljaju prvi plan, a plava i ljubičasta zadnji. Zato je verovatno sve i došlo na svoje mesto.
Danas sam najzad naučio da mogu da fingiram dubinu scene uz pomoć valjano raspoređenih boja. Ako budem pazio na to u pravim perspektivama, lakše ću naglasiti dubinu čak i ako ne mogu da postignem poželjnu ograničenu dubinsku oštrinu. Kad i kako ću to zaista iskoristiti, nemam pojma. Kako god! Mišn akomplišd!
Turio sam novo zaglavlje, već ste primetili. Kao i prošli put, opet su to izrezi iz mojih fotografija. Nadam se da vam je ovaj sezonski izbor po volji.
A onako usput, još dve objave.
Prvo, napravio sam skraćeni izbor fotki sa prekjučerašnje sesije i postavio ih na svoj Google+ profil, u posebnu galeriju.
A drugo je nešto na duže staze. Načeo sam temu koju ću povremeno ažurirati: nudim vam kolekciju slika za pozadinu ikonostasa (AKA desktopa AKA radne površine vašeg računara). Slike su javno dostupne u posebnom folderu u mom profilu na portalu Minus. Slobodni ste da koristite te fotke gde god želite i kako god nađete za shodno dok god ih držite u celosti, takve kakve su. Nisam se nešto pretrgao, tek sam krenuo (osim jedne starije fotke). Priznajem da sam bio lenj da kačim različite proporcije, nego sam išao sistemom “bog je prvo sebi bradu stvorio”, pa postoje samo slike u formatu 1680×1050.
Kako budem naletao na fotke prikladne za wallpaper, tako ću ih kačiti, pa zavirite ponekad u taj folder na Minusu. Ažurirane sadržaje ću objavljivati na svojim profilima na Google+ i fejZbuku.
Jeste li čuli za Theme Time Radio Hour? Ja jesam čuo za tu radio emisiju, ali nisam upriličio nijedno slušanje. Inserti koje sam čuo bi mogli da promene taj stav: baš ću da se potrudim…
Bob Dylan je neko na koga gledamo kao na poslednjeg bitnika ili kao na zabludelog folkera koji je kompletnu muzičku scenu te provenijencije okrenuo naglavačke kad se opasao Stratocasterom (“Judas!“), a potom se elegantno sklonio u stranu da prođu i drugi. Čovek je promenio neke stvari u poimanju popularne muzike i to je suva činjenica.
Manje je znano belom svetu da je Dylan eklektik u duši i da se iza njega kriju mnogi drugi projekti mimo pesničkih i muzičkih. Recimo, da li vam je poznato: Mr Zimmerman se okušao i kao radijski voditelj. U stotinu jednočasovnih epizoda radio serijala Theme Time Radio Hour koje je vodio od maja 2006. do aprila 2009 na satelitskom radiju Sirius XM, Dylan je opisivao neki opšti pojam muzikom, pričom, poezijom, kontaktima sa drugima. Ti pojmovi su bili različiti, poput “brojevi”, “boje”, “novac”, “vreme”, “ptice”… A pričama nikad kraja.
Nastavite sa čitanjem… “Audio dopisivanje dvojice starih asova”
Optičke varke ste apsolvirali, verujem. Čak mogu da se opkladim da neki od vas imaju neke optičke varke u rezervi negde među slikama na disku.
A šta je sa zvučnim varkama? Poslušajte ovo:
Kao što vidite u naslovu snimka, ovaj efekat se zove Šepard-Risetov glisando. Roger Shepard je jedan od velikana u istraživanju kognitivnih procesa i posebno se bavio fenomenom generalizacije u psihologiji. Njegova istraživanja danas predstavljaju važan deo korpusa psihologije kao nauke.
Uzgred, još bolji zvučni trik sam našao na blogu Bits & Pieces. Od ključne važnosti je da taj klip pustite dvaput uzastopce.
(Via)
Iskoristi dobro svetlo, neće još dugo… Iskoristi dobro svetlo, neće još dugo… Iskoristi…
Ceo dan neka gužva, krunisana nevoljnim, ali važnim odlaskom u Novi Sad kasnije popodne. A sat vremena pre puta, oko tri popodne, zateknem se na ulici, gde sam video dve grlice (ili kako mi u Kikindi kažemo: kumrije) kako čuče na žici kablovske televizije koja preko ulice pada sa zgrade bolnice do bandere ispred komšijine kuće.
Otrčim po fotoaparat i vratim se. Kad sam ga samo uperio u pravcu dve ptice, jedna je odmah prhnula; druga se možda poplašila zvuka okidača, mada nije jak – pobeže i ona. Ptice su se vratile tek sat vremena kasnije, kad sam uspeo da im priđem i slikam ih polako. Ovog puta im nisam smetao, izgleda, jer se više nisu obazirale na mene. Ta sesija je bila bolja i iz nje sam izabrao ovako isečen kadar:
Pravi trik sa ovakvim kadrovima je minimalistički pristup koji dozvoljava linijama, geometriji i proporcijama da kažu svoje. To je i bio cilj lova u danu za mnom: iako nisam bio načisto šta ću tačno dobiti, bio sam uveren da će sve doći na svoje ako samo uspem da nađem fokus. Tako i bi. Nikakva nauka, nikakva priča koju bih mogao da saopštim. Mišn akomplišd.