Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Al’ taj stvor u crnom plaštu, još mi u smeh goni maštu,
Ja naslonjač tad okrenuh bisti, gde se Gavran njiše
Na baršun mi glava klonu, te misao sabrah onu,
Tu misao tužnu, bolnu; kakvu meni sudbu piše
Ova strašna kobna ptica, kakvu meni sudba piše
Grakćuć stalno: “Nikad više”.
(nastaviće se)
Lep dan, a ja morao da radim. Phui, što je sada lepo slikati napolju…
Ustao sam malo kasnije, što i nije čudno kad sam legao u pola pet (opet ‘vatam zjala celu noć) i provirio, utvrdivši da dan ne može da bude lepši. Propustio sam besprekorno jutarnje svetlo za slikanje°…
A da bi bilo gore, čekalo me dosta posla koji sam morao da uradim i nije bio šanse da šmugnem ni na pola sata. Ocenio sam da pocrvenelo lišće sa višnje pred kućom, kome lako priđem s terase, može da predstavlja dobru metu. Setio sam se jedne sesije od prošle godine tokom koje sam uhvatio detalj sa grane, pa odlučih da istog časa napravim najjednostavniju moguću fotku na isti način. Pravac terasa s fotoaparatom u ruci, tras-tras nekih šest ekspozicija, i naravno da je najjednostavnija ispala i najbolja:
Nemam šta da kažem. Možda samo da podsetim manje iskusne: valja pravilno podesiti fotoaparat da kompenzuje svetlo. Postavio sam +0.67 eV i to je sačuvalo taj besprekorni prirodni gradijent na nebu.
La vita e bella. Mišn akomplišd.
________
° Nego, najavljuju neke ludačke vrućine za sledeću nedelju; osim što ćemo pristojno uštedeti novac za grejanje, to znači i dobru priliku za fotografisanje napolju. Posebno napominjem ljubiteljima pejzažne fotografije da je s početka novembra skoro-pa-idealno vreme da se lovi jutarnja izmaglica nad vodom, jer postoje značajne temperaturne razlike između noći i dana. Ako ustanete sat vremena pre zore, a neka voda vam je blizu, izađite i slikajte tamo pre nego što sunce izađe. Imaćete perfektno svetlo pola sata pre Sunca, tokom izlaska i možda petnaestak minuta kasnije, sve zajedno oko sat vremena. A sat vremena pre zalaska sunca, zna se: u šumu, u park, bilo gde van urbane zone. Slikajte totale, slikajte makroe i slikajte sve između; sada imate vremena oko 40 minuta od pojave zlatnog svetla do gubitka korisnog svetla. Slikajte kao da ne postoji sutra, ali budite kritični prema svom radu. I ne žurite iz barem jednog razloga: dolazi doba godine kad se mnogo sedi unutra; baš je lepo biti napolju još malo.
Svi smo voleli grupu The Shadows, svi volimo bar jednu temu koju su ostavili za sobom. Uticaj ovog čoveka na autentični gitaristički zvuk rock’n’rolla je, jednostavno, nemerljiv. Danas mu je sedamdeseti rođendan i red je da mu posvetimo nekoliko minuta.
Hank Marvin je jedan od autentičnih evangelista rock’n’rolla. A posebno: ako je kompanija Fender nekome dužna za proboj na britanskom ostrvu, onda je to on. Marvin je bio prvi upadljivi gitarista Velike Britanije koji se opasao Stratocasterom i učinio da i drugi požele tu gitaru, do dan danas neprevaziđenu po svojstvima. Ono jeste, toj priči je kumovao Cliff Richard, kada je poklonio jedan komad Hanku Marvinu nakon što su ga The Shadows (u tom času još uvek The Drifters) pratili na fenomenalno uspešnoj turneji po Americi… Ali, ne mari detalje… 
Važna je muzika, reći će Hank Marvin.
Sve, sve, ali taj zvonki i nezaboravni zvuk koji prodire direktno u srce:
Eh… “Apache” beše prvi Top 20 singl Shadowsa… od 35. Slovima: trideset pet. I još trideset četiri u radovima sa Cliffom Richardom!… Ako to nije uspešna karijera, onda ne znam šta jeste uspešno. Kakva karijera!
Ima toga još! Hajde da malo pročačkamo tu fonografiju…
Nastavite sa čitanjem… “Happy 70th birthday, Mr Hank Marvin!”
Ove jeseni slavim tri decenije od kako sam se prvi put sreo sa National Geographicom. Slavim trideset godina „ljubavi na prvi pogled“, a evo bliži se i peti rođendan National Geographica na srpskom jeziku, koji vodim od samog početka.
Svoj prvi post u životu objavljujem u gostima, što je zadovoljstvo kad imate ovakvog domaćina.
Dakle, vratimo se malo na severozapad Bačke, u Sombor, početkom osamdesetih… Odrastao sam u višenacionalnoj i višejezičnoj sredini, što smatram prednošću, kao i odrastanje na ulicama obgrljenim zelenilom. U idiličnoj atmosferi tabananja u tada još nepoznati svet odraslih jednog dana telefonski poziv je utemeljio, ili isprovocirao moj fatum, sudbinu, ne znam kako bih to nazvao, nisam načisto s tim, kao u legendarnoj pesmi Partibrejkersa „1000 godina“. Poziv je uputio dr Matijas Rill, lekar iz Čikaga, koji je dospeo do Sombora i okoline tragajući za porodičnim korenima. Mog oca, lekara takođe, našao je u telefonskom imeniku. Nije mi bilo prvi put da čujem oca kako govori nemački, ali sam se na neki dečji, čudan način obradovao kada mi je otac saopštio da ide da se sretne sa nekim našim, verovatno dalekim, rođakom iz Amerike.
Nije mene uzbuđivalo inostranstvo. Velika familija rasejana je svud po Evropi, a do svoje desete godine obišao sam više zemalja nego neki moji sugrađani kafana. Pa ipak, željno, s nestrpljenjem sam čekao oca da se vrati. Dečji mozak naslućuje dobre vesti!
Dr Matijas Rill i dr Josip Rill su proveli nekoliko dana zajedno upoređujući podatke i porodična stabla, da bi naposletku ustanovili da jesu neki dalji rod, kao i da postoje varijeteti prezimena (Rill je nastalo od Rüll, a tu su još i Riehl, Ruehl, Ruel, Rüell itd…) o čemu su već imali neke ranije informacije.
Matijas se vratio u Čikago, a mi svojim tadašnjim obavezama. Kad jednog dana, na očevo ime stiže paket. Od Matijasa smo dobili poklon pretplatu na časopis National Geographic! I tako godinama, iz meseca u mesec NG je oplemenjivao naš dom…
Dobro došao, bro! Dugo sam očekivao ovaj dan. Drago mi je da su se kockice najzad sastavile kako valja!
Od danas, 28. oktobra 2011. godine u podne, Suština pasijansa više neće biti poligon za pisanije samo jednog autora, nego više njih. Prvi koji mi je pružio ruku na poziv da piše na Suštini pasijansa izlazi pred vas danas, tačno u podne. Ne krijem: simbolika zenita je bitna kao obeležje ovog događaja. To je važan, možda čak i prelomni trenutak za ovo ludo mesto, jer tek sad mogu da kažem da je počelo da raste kako treba.
Dakle, dragi moji, pred vama je najhrabriji i najagilniji od svih pozvanih: Igor Rill. Čovek od akcije, istoričar umetnosti po obrazovanju, erudita po svojstvu, eklektik u duši, vlasnik autentičnog osmeha na slici koju vidite, moj prijatelj. To što je on glavni urednik National Geographica za Srbiju jeste bio motiv da stupimo u prvi kontakt, ali svakako nije razlog što smo se sprijateljili. Igor gaji interesovanja koja su toliko bliska mojima da je on prvi među malobrojnima provalio suštinu pasijansa. Mnogo toga ima sličnog među nama; a opet, on drugačije nego ja gleda na svet oko sebe. Stoga bih bio lud da propustim njegovu dobru volju da zabeleži svoja razmišljanja u obliku dnevničkog pisanja na Suštini pasijansa.
Dakle, zakazujem Igorov prvi post za tačno u podne. U svojoj prvoj priči, podeliće sa nama jednu fantastičnu a istinitu priču o tome kako snovi, oni veliki i pravi, mogu da se ostvare.
Imam razloga da verujem da će Igor ostati sa nama koliko god mu se ovo društvo bude dopalo, a nadam se da će to biti dugo. Za teme se svakako ne brinem; znam da ih u glavi i oko sebe ima mnogo više nego što ima vremena na raspolaganju.
Dobro došao, Igore! Nec Hercules contra duos!
Da se prisetimo fantastičnog spota. Uzgred, nije bitno da li je dan napolju baš perfektan: bitno je kakvim ćete ga vi sami učiniti. Uostalom, meni je ovaj dan poseban. Kroz nekoliko sati ćete saznati zašto.
Najzad, iskra u očima je oduvek bila važnija od Sunca na nebu.
Ovaj spot (i video rad i muzička izvedba) mi se toliko dopada da mi čak ni prisustvo onog govneta° ne smeta.
Nego, imate li favorita u ovom spotu? Moji favoriti su Dr John i Joan Armatrading: kratko, ali jebitačno. 
° Zašto Bona nazivam i smatram običnim govnetom, razumeće svako ko iole razume šta je to rock’n’roll. O tome ćemo pričati drugi put. Uostalom, to da je Bono kapitalno govno – odavno postoji dokaz i u onoj epizodi serije South Park.
Ovo postaje sve zanimljivije: ne moram da mislim unapred, nego energiju trošim da nađem kadar.
Rano uveče, skoknuo sam do obućara da preuzmem Jasnine čizmice sa popravke. Nisam odoleo, isplanirao sam da zamolim majstora da mi dozvoli da malo slikam po radnji. No, kad sam došao do radnje, izjalovilo se: to je ćumez od pet kvadrata, doslovno 3×1,65 m, a pored majstora je sedeo neki njegov pajtaš i pomagao mu da razvrsta neke drangulije. Pa još mušterija ispred mene: morao sam da čekam red napolju. Odustao sam od molbe i rezignirano kresnuo jedan kadar kroz izlog pod rešetkom. Na putu do kuće sam uslikao neke grafite, ali to nije za fotku dana; zatrebaće za Glugen epopeju. Mislio sam da od ulova nema ništa.
Kad sam došao kući, ispostavilo se da je fotka zgodna za obradu, posebno za igranje presetima u Lightroomu. Tako i bi: napravio sam kvadratni izrez koji je odgovarao samom oknu izloga i dao se u igranje. Upalio je jedan od Creative Catalyst filtera (konkretno: besplatni 19), kojim sam dobio nešto nalik lomo efektu.
Nije se moglo učiniti ništa sa tim tamnim zonama, pogotovo sa šnjirovima gore desno. Neko rešenje sam našao u presvetljavanju i pojačavanju boja koje je filter sam dao. Pobrinuo sam se da sredim pregorele delove, a ostalo je ostavljeno tako kako je.
Bilo bi teško izvesti nešto bolje, ali možda ću jednom opet pokušati. No, zadovoljan sam, bez obzira na milion mana: mišn akomplišd.