Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Sedih tražeć smis’o toga, ne govoreći ni sloga
Ptici, čije žarke oči moju dušu rasplamtiše;
Tako misleć misli bone, pustih glavu da mi klone
I u baršun da mi tone, po kom svetlo senke piše,
Naslonit se na taj baršun, po kom svetlo senke piše,
Ona neće nikad više.
(nastaviće se)
A, pa tako to ide: kad jednom kapituliraš kao mlad, to ti se vrati kao bumerang. Moji memoari, čije pisanje ću uz malo veštine i božjeg proviđenja ipak uspeti da izbegnem kad baš-baš prolupam, imaće poglavlje pod naslovom “Od programiranja u COBOL-u do arlaukanja na Ćijukalici”.
Ko je koristio COBOL, ni pakao mu neće teško pasti. Trik je u tome što COBOL programeri brzo steknu vaučer za raj. Ja do sada još nisam izgubio taj bonus koji sam sticao od studentskih dana pa zaključno do napunjene četiri godine staža na mastodontu.
Hoću da kažem: sad je prilika da se kompromitujem baš-baš. 
Elem, od danas možete da pratite dešavanja na Suštini pasijansa i putem Ćijukalice°. Eno, pri vrhu desne šlajfne, od sad nadalje, naći ćete prikladni link koji će vas povezati sa mojim profilom tamo. Profil ću koristiti da objavljujem sve postove na Suštini pasijansa čim se pojave.
Za sve je kriv moj stari kolega i prijatelj, jedan od najboljih saradnika koje sam u životu imao – Stevan Majstorović, dasa koji je izašao iz Mečke od 2000 kubika i ušao u legendu veb razvoja na ovim prostorima, frajer koji zna šta se poručuje Bogu u onako rano jutro i specijalista za uveravanje drugih da urade pravu stvar, koliko god oni to ne voleli. I tako, jednog subotnjeg ranog popodneva, moj se drug Steva obruši na mene, uhvati me za uvo, onako vaspitački, i izvede me na Ćijukalicu na pravdi onog istog što mu ga otpisaše u onako rano jutro. Šta ću, na Stevu ne mogu da se naljutim pa ne znam šta da mi uradi, rešim da ga poslušam.
Eh… Sve sam predvideo kad sam pokrenuo Suštinu pasijansa. Sve osim kačenja sve više i više vagona na začelje… A kad vagoni vuku lokomotivu, plaču i vagoni i lokomotiva….
I tako… Eto. Dobro dođili na Ćijukalicu. Moj user je, gle čuda, @drgrba. A ako hoćete da pripomognete ćijukanju informacija istim putem, zamoliću da koristite zaperak raskalašne dužine: #sustinapasijansa, hvala unapred. Jeste, 17 znakova, mada su to ovisnici o Ćijukalici već i sami prebrojali pre prelaska na ovu rečenicu.
________
° A, ne. Od mene nećete čuti puno ime tog servisa. Zato. Ako mi se omakne, iskoristite priliku da me zajebavate onom klasičnom tehnikom novinara B92: “A ti si rekao, a ti si rekao, rek’o si, jesi, u-ta-ta, rek’o!…”
Moj drugar i saradnik Miloš Babović je pohodio izuzetno zanimljiv koncert: Pat Metheny Trio, preksinoć u centru Sava. Zamolio sam ga da napiše kratki izveštaj i podeli ga sa Suštinom pasijansa. Odgovor je pred vama.
Poruka lične prirode. Odeš na biletarnicu, kupiš karte za deveti red po sredini, istreseš 2000 dinara po komadu… i zatekneš miksetu između sebe i bine. Barabe nezasite.
Festival. Koncert Peta Metinija je održan u okviru turneje njegovog trija, kao prvi koncert Beogradskog jazz festivala. Na svečanom otvaranju publici se obratila Njegova Ekselencija Ambasador Portugala Luis de Almeida Sampajo. Portugalski jezik je zanimljiv po tome što je odnosna frekvencija pojavljivanja samoglasnika i suglasnika veoma slična srpskom – ali to nije uticalo na Njegovu Ekselenciju, koji je posle posle sjajnog početka („Dobar dan“ u 19:34) nastavio na engleskom, usput odajući ogromne potencijale Njegove Ekselencije na polju ruskog jezika.
Trač. Kakav bi to koncert bio da iz dobro obaveštenih izvora nije stigla informacija o velikom besu zvezde spram organizatora koncerta (novouređeni Dom Omladine) do nivoa isterivanja iz sobe i odbijanja prevoza uz ritualne reči „Odlazite, moram da vežbam!“. Napomenimo ovde da je Pat Metheny muzičar koji energično zahteva da koncert počne onda kada je zakazan, što nastavku priče daje posebnu dramatičnost.
Bubiša. Mikrofon je preuzeo (nakon vojvodoserdarske najave „Beogradskom jazz festivalu je čast da ga otvori…“) proslavljeni Vojislav Bubiša Simić. Takva legenda ima šta da kaže, pa je to i učinio. Petnaest minuta je Bubiša frazirao (zli jezici bi rekli guslao) o Dizzyju Gillespieju, ponoćnim jam sessions, divnoj beogradskoj publici i sličnim stvarima, ubedljivo dokazujući da mu treba dati kolumnu u Politici. Tokom govora publika je uživala u zamišljanju Methenya koji cupka, i organizatora koji likuje.
Koncert. Pet Metheny je izašao na binu, praćen ovacijama obukao Ibanez PM 1000, razoružavajuće se osmehnuo, rekao bezglasni „Thank you“ i prizvao basistu, Larryja Grenadiera. Počelo je lagano, dok je sedokosi čovek za miksetom strpljivo izvlačio iz akustike Sava centra šta se može. Duo je odsvirao tri pesme, posle čega im se pridružio bubnjar Bill Stewart, čija su sola prijatno razbijana na segmente.
Nastavite sa čitanjem… “Pat Metheny u Beogradu, 27. oktobar 2011”
Lumpovanje, dernek, ždranje uz muziku ili kako god vam se dopada… Ako ste iskusili, blago vama. Ako niste doživeli, blago vama. Kako god, računam da bi bilo bolje da prećutim neka iskustva. 
U međuvremnu, pustićemo Miru Banjac, za koju rekoše da je o kafani više znala od nekih svojih pajtosa iz Ateljea 212, da nam objasni kako se to radi.
Jedino je muka sa tim preduslovima… Ko će biti pametan da sve postigne…