Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Zrak tad k’o da gušćim stade, na me neki miris pade
K’o da anđel lakih nogu kadionik čudni njiše.
“Ludo”, viknuh, “to su glasi, bog će posla da te spasi
Bol i tugu da ti gasi, što te tako izmučiše.
Pij taj nektar da u srcu zaborav Lenoru zbriše.”
Rače Gavran: “Nikad više”.
(nastaviće se)
Danas je tačno pola veka kako je tresnula najveća eksplozivna naprava u istoriji. Ne ponovilo se.
Dana 30. oktobra 1961, neki minut pre podneva po lokalnom vremenu, negde na ostrvu Nova Zemlja u Severnom ledenom okeanu, Sovjetski Savez je detonirao termonuklearnu bombu jačine 50 megatona, što je najjača detonacija u istoriji ljudskog roda.
Vatrena lopta je dostigla prečnik od 8 km. Udarni talas je izazvao naprsline u prozorskim oknima u naseljima udaljenim 900 km i stigao do Norveške, a pečurka je bila visoka preko 64 km.
Ova bomba je danas poznata po nadimku “Carska bomba” (ruski: Царь-бомба). Prilično odgovarajuće ime, pošto je procenjeno da bi bomba ove jačina izazvala potpuno uništenje svega u krugu od 35 km, što bi bilo dovoljno da se uništi grad veličine Pariza.
Groteska je u tome što je ta bomba bila oslabljena na oko polovine projektovane snage, pošto su se Rusi plašili da bi posledice mogle imati uticaja na naseljena područja “u blizini”.
Bilo je to doba eskalacije ludila tokom Hladnog rata. Još uvek nije bilo ničega sofisticiranog u tom nadmetanju: demonstracija sirove snage je činila svoje. Berlinski zid je upravo bio podignut, Hruščov je pomagao Kastra, Ajzenhauer je pomagao južnom Vijetnamu, nervoza je bila velika i nuklearne probe su bile glavni pojavni oblik zveckanja oružjem, bez obzira na moratorijume koje su države čak i same proglašavale. Proglašavale, pa kršile – upravo to se desilo kada je organizovana proba vodonične bombe koju su nazvali carskom.
U post-blokovskom svetu gde nije baš najjasnije ko je realno najjači kao vojna sila, razmišljanje o ultimativnim oružjima ima smisla. Recimo, pretiče pitanje čime sve danas raspolažu nuklearne sile. Imaju li ovakve bombe? Ako ih imaju – zašto? No, sama mogućnost da ovakva bomba bude načinjena pre 50 godina znači da je sad moguće aranžirati daleko jaču.
Onespokojavajuća misao.
Citat dana dolazi od onog ko nije znao da će 350 godina posle njega izmenjena parola glasiti “Imam televizor, dakle ne postojim”.
Da bi se dobro živelo, mora se živeti neupadljivo.
Rene Dekart, 1634. godine
Hm! Imam amandman!
Živeći u eri kokakole i potrošačkog pogleda na svet, polako dolazim do zaključka da je mojoj generaciji moguće samo da dođe do šanse, a generaciji naše dece jedina izlazna perspektiva, tako što će kupiti neupadljivost. I to je merilo pravog i potpunog materijalnog bogatstva: da ne znaju ništa o tebi. Živeti ispod radara danas je privilegija. Kad si sirotinja, baviš se drugima i drugi se bave tobom jer nema druge zabave. Kad nešto stekneš, drugi se bave tobom kao da trošiš njihove, a ne svoje pare. Kad imaš mnogo, onda se tobom bave i mediji, jer šta bi moglo da bude zanimljivije… Moraš dobro da platiš da bi bio imun na to ili, idealno, da se ne bi bavili tobom.
Zato je jasno da uzrok i posledica imaju obrnut smer. Zato parola danas mora da glasi drugačije: da bi se živelo neupadljivo, mora se živeti dobro.
Nikad mira.
A Rene Dekart? Trudio se čovek da objasni mnogo toga. Čak je zbog toga morao da osmisli koordinatni sistem. Jedino je loše procenio čovekovu želju za razmišljanjem. “Mislim, dakle postojim” – rekoh i nestadoh.
(Tnx Bane)
Za slučaj da ste danas propustili Zaharijevu emisiju na B92, evo jednog jednako poludelog domaćina kao doza za nedeljno prepodne.
Nije čovek kriv: ko od paora nije pobudalio do sada, taj nije normalan. Tako da se svodi na isto.
Meračio sam dugo, ali sam zaboravio da napunim baterije za blic…
Po Aninoj najavi, večeras je trebalo da padne Veliko Šminkanje, što znači da ja imam šta da lovim fotoaparatom. U nekom lokalnom klubu se održavao maskenbal povodom još jednog američkog ikonografskog obeležja (Halloween), a dvoje iz Anine ekipe je došlo da ih ona našminka…
Nastala je nekakva gužva, verovatno zbog poslovičnog kašnjenja, pa sam jedva savatao ekipu, i to parcijalno, da ih uslikam. Fotka koju sam izvadio kao odabranu je ispala kako je ispala, moglo je i bolje. Ali šta da radim kad je u maloj prostoriji bilo još troje ljudi koji nisu bili od pomoći u foto sesiji. Baš šteta, jer ova deca baš umeju da poziraju.
Tjah. Mišn not akomplišd. Moralo je to bolje.
Jeste li okrenuli časovnike?
Ova besmislica mi već pomalo ide na ganglije. Zimsko merenje vremena bi trebalo da ostane stalno aktivno. Saldo potrošnje struje više nije u igri, jer leti trošimo više struje na klimatizaciju nego zimi na osvetljavanje.