Danas je tačno pola veka kako je tresnula najveća eksplozivna naprava u istoriji. Ne ponovilo se.
Dana 30. oktobra 1961, neki minut pre podneva po lokalnom vremenu, negde na ostrvu Nova Zemlja u Severnom ledenom okeanu, Sovjetski Savez je detonirao termonuklearnu bombu jačine 50 megatona, što je najjača detonacija u istoriji ljudskog roda.
Vatrena lopta je dostigla prečnik od 8 km. Udarni talas je izazvao naprsline u prozorskim oknima u naseljima udaljenim 900 km i stigao do Norveške, a pečurka je bila visoka preko 64 km.
Ova bomba je danas poznata po nadimku “Carska bomba” (ruski: Царь-бомба). Prilično odgovarajuće ime, pošto je procenjeno da bi bomba ove jačina izazvala potpuno uništenje svega u krugu od 35 km, što bi bilo dovoljno da se uništi grad veličine Pariza.
Groteska je u tome što je ta bomba bila oslabljena na oko polovine projektovane snage, pošto su se Rusi plašili da bi posledice mogle imati uticaja na naseljena područja “u blizini”.
Bilo je to doba eskalacije ludila tokom Hladnog rata. Još uvek nije bilo ničega sofisticiranog u tom nadmetanju: demonstracija sirove snage je činila svoje. Berlinski zid je upravo bio podignut, Hruščov je pomagao Kastra, Ajzenhauer je pomagao južnom Vijetnamu, nervoza je bila velika i nuklearne probe su bile glavni pojavni oblik zveckanja oružjem, bez obzira na moratorijume koje su države čak i same proglašavale. Proglašavale, pa kršile – upravo to se desilo kada je organizovana proba vodonične bombe koju su nazvali carskom.
U post-blokovskom svetu gde nije baš najjasnije ko je realno najjači kao vojna sila, razmišljanje o ultimativnim oružjima ima smisla. Recimo, pretiče pitanje čime sve danas raspolažu nuklearne sile. Imaju li ovakve bombe? Ako ih imaju – zašto? No, sama mogućnost da ovakva bomba bude načinjena pre 50 godina znači da je sad moguće aranžirati daleko jaču.
Onespokojavajuća misao.
Kapiram ja (valjda) šta je ultimatum. Ali ne kapiram šta je to što bi bilo ultimativno, a da nema veze sa ultimatumom.
Gornji citat mi deluje kao nevešt prevod sa engleskog (ultimate weapons npr.), ali nije ovo sajt domaćih medija, pa da (na taj način) prevodi strane izvore… :
Ahhhh, pa zar baš ti da mi se ti namakneš na udicu?
Uhvatio sam sebe samog dok sam pisao ovo, pa sam pomislio “neće valjda”, pa sam onda pomislio “hoće”, nakon čega sam se vratio i stavio reč “konačan” (…o konačnim oružjima…).
A onda, možda pet sekundi pre nego što ću ošajdariti putaču za objavljivanje priloga, proradi mi pudravac. Otvorim Veliki rečnik stranih reči i izraza (Klajn i Šipka), pa otvorim stranu 1297, kad pri samom dnu levog stupca:
ултимативан, -вна, -вно [лат. ultimus последњи] који садржи, који представља ултиматум.
Pa šta sad?… Ajde-de, to je sledeća stavka, taman vrh sledećeg stupca, nema mi druge nego da i nju pročitam dok ne raščlanim do kraja.
ултиматум -а м [лат. ultimatum од лат. ultimus последњи] последњи захтев, праћен претњом, који обично једна држава упућује другој, после кога, ако се не прихвати, следи објава рата; у општем смислу: одлучан, беспоговоран захтев.
Aha… Dakle, ako se složimo da je bomba od 50 megatona oružje, a ako se pride setimo da je trka u naoružanju predstavljala ravnotežu straha u cilju uzajamnog odvraćanja od krajnjih mera u mogućem sukobu…
I tako odlučim da vratim reč “ultimativan”.
🙂
Što sam ja bolji od drugih? 😉
Tu tvoji rečenicu uopšte nisam shvatio kao “bomba koja bi predstavljala ultimatum”… :
To je ovaj najnoviji? Njega nemam. I što je najgore (po mene, mislim) neću ga skoro ni imati… 🙁
Dobro de, ajmo mak na konac – bomba nije bila predmet nikakvog konkretnog ultimauma. Bila je predmet demonstracije sile. Ali, opet 🙂
Pitali lalu šta misli da mu padne atomska bomba u dvorište?
“Auu, ala bi to zdravo puklo!” 🙂
—
Što se tiče Pariza stvar je komplikovana, nije kao kod nas Beograd, pa sve je Beograd od Gornjeg Milanovca do Čente (ili uže: Novi Beograd + stari Beograd + Munze). Kako su mi objasnili, Pariz je jedan manji deo grada u kome na otprilike 100 kvkm (10×10 najgrublje rečeno) živi nešto više od dva miliona ljudi. Na karti se vidi kao deo unutar prvog narandžastog kruga oko centra – narandžasto je auto-put Periferique (Periferik), obilaznica oko Pariza. Izdeljen je na 20 “mesnih zajednica”, a ekvivalent MZ se kod njih zove onako kako ja ne znam da izgovorim, recimo da je to “arondisment”.
Međutim “metropoliten” područje, region Pariza, jeste veliko i na njemu živi 10,5 – 12, 5 miliona stanovnika (ne znam tačno i na šta se precizno odnosi, sećam se da sam nalazio različite podatke). Pariz je po svim ekonomskim i sociološkim parametrima daleko ispred cele naše zemlje, a to je _jedan_ grad u Francuskoj… Ljudi ovde (s izuzecima) često zaboravljaju gde smo i koliki smo, pa valja podsećati. Recimo jedno poređenje: mi smo srećni kada nam godišnje dođu investicije od miljardu €. Sad sam pogledao tačan podatak: Pariz je u 2009. imao GDP od 552 milijarde €. Godišnje ga poseti 42 _miliona_ turista, a u gradu se nalazi _3.800_ istorijskih objekata (kod njih je to “monument historique” u šta spada svašta). Grad ima 14 metro linija; Budimpešta 4, Beč 5 (1-6, linija 5 još ne postoji), Moskva 12 (pišem brojkama da se lakše uoči). Fascinantan grad po mnogo čemu koga valja videti i doživeti iz mnogo razloga.
Uglavnom, ako bi tamo “bacili” takvu bombu bilo bi tu zaista velikog cirkusa.