Da sustignem ritam, moram da postavim dve fotke koje su uhvaćene dok je vas na Suštini pasijansa zabavljalo aftamacko postavljanje priloga. Dobar početak meseca za projekat “jedna na dan”, rekao bih.
Vikend smo proveli u Novom Sadu – danju ribajući, a ono jedno veče pohodeći koncert Gibonnija. Nisam slikao mnogo, ali sam slikao dobro, pa imam dobar ulov.
Scena sa prednje terase stana ne prestaje da me intrigira. Setićete se onog igranja sa veštačkim zamućivanjem u tilt-shift fazonu: nalazio sam se na istom mestu… Pretpostavljam da me privlači ta urbana priča, jer život u golubarniku je nešto što nisam ranije iskusio. Ipak, ako bih tražio samo dobre uglove, brzo bih potrošio taj portfolio: valjalo je poigrati se i sa svetlom. A možda i sa filtriranjem…
Polazna ideja je bila prosta: da predveče uhvatim sporu ekspoziciju koja će da razmaže farove vozila u prolazu. To nije bilo teško izvesti; dočekao sam sumrak, pa sam izveo nekoliko ekspozicija. Sa najzanimljivijom od njih sam se igrao i dalje, pa sam dobio ovo:
Možda bi bilo zgodno da se malo zadržim u priči o razlozima za ovako jaku obradu fotografije. Elem, osnovna fotka nije toliko mračna. Zato hajde da učinim presedan (kao nekakvu kamatu za čekanje na fotku) i da vam pokažem kako je izgledao puni kadar, bez ikakve obrade i bez ikakvog izreza:
Zašto ovako, pitaće se neko. Zato što mi je dosadno? Zato što mogu? Zato što se, u duhu pravog praznoglavca, paušalno gadim prosečnog? Zato što osećam nagon da pred vama izigravam nekakvog vajnog majstora?
Ništa od toga. Dve su ideje ukorenjene u ovaj pristup. Prva je ona legitimna: igram se i usput učim kako da dođem do scene koja ostavlja upečatljiviji utisak; pritom pokušavam da ugradim te korake u svoje razmišljanje o slici čak i pre nego što fotografišem scenu. To nije jednostavno, jer je teško pretpostaviti baš sve, ali neka načela sam već uhvatio i ona mi pomažu da se lakše odlučim za neku scenu – ili da lakše odustanem od nje. Druga ideja: nalazim za shodno da popravim propuste za koje sam svestan da ću ih načiniti. Ako se slažemo: postprodukcija je legitimni korak u rađanju fotografije i sve ono između druge (polazne) i prve (finalne) fotografije ja doživljavam kao proces ravnopravan radu sa fotoaparatom. Ali, to nije jednoznačan proces: prvu ideju je teško objasniti, ako je uopšte moguće. Zato mi je lako da objasnim one nužne korake koji se tiču ispravki.
Najpre, unapred sam znao da će to biti spora ekspozicija (ova iznosi pola sekunde). Zato sam aparat morao da spustim na ogradu terase; da sam slikao iz ruke, dobio bih bolji kadar, ali iz ruke ne bih uspeo da dobijem oštar kadar. Zato sam se skoncentrisao na središte scene, ignorišući obodne delove. Ugao je bio najširi (7,2 mm; ekvivalent 35 mm na punom formatu) jer tako minimuzujem stres, a objektiv radi najoštrije; zato je u kadar upao deo neba i deo terase; to je rešeno promenom proporcije i isecanjem na pristojnu meru. Pritom nisam ispravljao očigledno kosu sliku; štaviše, eksperimentisao sam sa još oštrijim iskošavanjem, ali to se nije pokazalo naročito korisnim; vratio sam ugao na nulu.
Dalje: svetlo je loše; natrijumske sijalice daju neko benasto žuto svetlo koje ode u zeleno pri ispravci; problem je u tome što takvo svetlo voli da laže svetlomer, pa se iskrive i ostale boje; to se može ispraviti, postoji način za to, ali poenta je izgubljena; odlučio sa da smanjim žutu i zelenu boju, a da pojačam ono malo crvene što ima i plave detalje. Onda sam angažovao filter Gavin Philips Colorfade, još malo pojačao kontrast i zasićenje preostalih boja, dodao mrvicu vinjete da bih smirio artefakte u uglovima – i to je bilo to.
Napravio sam još dve varijacije ove fotografije, morajući poentu u potpuno drugim smerovima (pojačano svetlo na jednoj i drugačiji izrez i promenljivo zasićenje na drugoj), ali nijedna nije bila ni prineti ovoj za koju sam se odlučio. Ponekad te fotografija sama cimne, odlučujući sama za sebe da je najbolja: takav slučaj beše sa ovom fotkom.
Posle svega, ovo je postao nominalni pristup kada obrađujem fotografije. Sve te obrade su mi nekako postale prilično “prirodna pojava” u svakodnevnom pristupu. To bih najlakše objasnio namernom upotrebom glagola slikati nasuprot glagolu fotografisati – fotoaparat je samo medij. Nemam zadatak da ispostavljam reporterske fotografije (osim… pričaću vam krajem nedelje o jednoj epizodi), nego želim da prenesem scenu onako kako sam je doživeo, a ne kako sam je video. Tako rade slikari, zar ne? Quad erat demonstrandum. Iliti: mišn akomplišd. 
$#$