Uhvatio sam zlatno svetlo. Doduše, ne sa mesta na kome je trebalo da se nađem.
Veći deo dana sam potrošio na poslove koji u prikrajku čekaju da ih završim… Zapravo, neke treba tek da započnem. Negde u vreme ručka, bilo mi je naspelo da izađem da fotografišem, ali svetlo je bilo loše. A dok sam uhvatio početak zlatnog svetla, nisam bio za vožnju (baš da ne kažem zašto 
). I onda sam zgrabio fotoaparat i istrčao na terasu. Tras, tras, tras… I na kraju ispadne jedna o kojoj sanjam odavno.
Postavio sam režim merenja svetla u jednoj tački (spot metering) i uperio objektiv u sunce kroz krošnju višnje koju niko nije orezao još od vremena kad je pokojni Ričard Holbruk naručivao sevdalinke od muzičara usred kafane “Marš u pič na Drinu” u Beogradu.
Da bi ova fotografija ispala koliko-toliko logična, morao sam da izvučem sve na veštački način. Najpre, mnogo popune svetlom u prednjem planu uz maksimalnu kompenzaciju pregorevanja tamo gde je Sunce. A onda, morao sam da pojačam vibrantnost boja na 100%, jer je smanjenje kontrasta zbog uvošenja svetla u prvom planu pokvarilo boje. To je, pak, izazvalo fantomsku plavu i ljubičastu boju, što sam selektivno ukinuo. A onda, kad sam pojačao boju tog crvenog kruga koji je nastao kao odsjaj sunca u staklu objektiva, odjedanput se napravila ravnoteža koju sam pokušavao da nađem u ovom trivijalnom kadru.
Čudo jedno, kako se ponekad sve kockice slože tek u poslednjem koraku. Bio sam na dva poteza od odustajanja od ove fotografije. Nisam ni očekivao da ću uspeti da dobijem to što sam zamislio, jer tzv. ozbiljni fotografi ovakve scene napadaju sa filterima koji koštaju više nego ceo moj fotoaparat. Šipak njima: mišn akomplišd.