Kao da je preko sveta: trebalo mi tri dana da stignem do velikog parka…
Park po imenu Blandaš, ili kako ga neki popularno nazivaju “veliki park”, predstavlja jedinu pravu zelenu zonu u Kikindi. Stari park sa vrednim i starim drvećem oduvek je privlačio rekreativne trkače, decu koja se igraju i voze biciklove, šetače sa psima, zaljubljene parove… I mene sa fotoaparatom u jesen. 
Naumim ti ja tako da krenem u subotu prepodne, pa ne stignem. Krenem u nedelju popodne, pa opet ne stignem. Ne bih stigao ni danas, a i to što sam stigao beše u periodu poslednjih dvadesetak minuta svetla, nego smo Jasna i ja nekim poslom morali do grada, pa kad smo završili, kidnapujem svoju dragu u predvečernju šetnjicu tim mestom.
Dakako, plan je bio da uhvatim nešto zanimljivo. Nisam imao nikakav poseban plan, osim nekakve maglovite ideje da bih mogao da se poigram detaljima, poput lista na klupi, mahovine na grani ili nečeg sličnog. Pri polasku iz parka, nisam ni primetio da sam napravio skoro pedeset ekspozicija, doduše unapred znajući da ima dosta škarta jer sam slikao iz ruke, a ekspozicije su bile spore i, stoga, mutne.
Posle obrade i prve selekcije, imao sam osam fotki koje su bile širi kandidati za izbor. Poslednje četiri sam dodatno sredio i ostavio pola sata da “odmeknu” u glavi. I na kraju sam odabrao ovu:
Ništa posebno da se priča: izbrisao sam sve boje osim (prenaglašene) žute boje lista, nagurao sam jak kontrast i pažljivo rasporedio preostalo svetlo. Naravno, pogodili ste: list sam ja stavio na klupu. 
Još sam se malo igrao raznim proporcijama i veličinama izreza, pa sam brzo došao do toga da list ostane na zlatnom preseku. Nisam dugo odlučivao, sve je išlo brzo. Mišn akomplišd.
Komentari su onemogućeni.