Stavim fotoaparat u džep i odem od kuće. Sad već znam da nema problema da nađem fotku dana na putu, gde god da se zadesim.
Današnji zadatak nije postojao. Prosto, baš mi se nije dalo da unapred smišljam šta ću. U kasnim popodnevnim satima sam nekim poslom otišao do turističke agencije mog prijatelja Mikija. Volim tamo da odem jer ima stotinu nekih sitnica na policama i ja ih stalno čačkam: to su, najčešće, pokloni zadovoljnih mušterija (Miki, verujte mi, ima uglavnom zadovoljne mušterije – a ostali su džangrizala). Čak, jedna od prvih fotki u projektu “jedna na dan” je napravljena tamo.
A sa Mikijem, priči nikad kraja. Pustio sam da priča teče, a kad mu je telefon jednog časa zazvonio, iskoristio sam priliku da pogledam okolo. Ha: našao sam vrlo brzo… Kad sam ugledao taj koferčić na podu, sve se nekako odmotalo samo od sebe: zamislio sam sliku koja bi imala nekakvu patinu, kao da je starija. Ali posle nisam koristio nikakve dodatne filtere (niti servis koji dodaje patinu fotkama), nego sam samo dodao sepiju i dva gradijenta koji simuliraju neprekidni pad svetla od vrha ka dnu. I dobio sam ovo:
Ponekad se valja držati jednostavnosti: mišn akomplišd! Komšija će opet da pita “a šta ti smetaju boje na slici”, ja ću mu reći… a on će reći… Idi bre, Komšija, nekad sam imao zort od tebe samo kad je reč o jezičkim andrmoljama; sad mi praviš stravu i nad fotografijom! 
ma da znaš, komšija je u pravu: sve su ti slidže dozlaboga mračne. bre oni wallpaperi ko da treba da ti kupimo dekoder za program u boji! nego blago nama demonstriraj kako smo u krivu i napravi nešto u 32 miliona boja da mi crkne monitor! 🙂
Slušaj, sreća tvoja što je jesen, inače bi bilo belaja 😀
Ali dok ne dođe prigoda da ulovim nešto BAŠ šareno za vas što mi njavrčete zbog mraka, evo malo šarenila za ispiranje očiju: 😉
Monitor je verovatno preživeo, ali će mu trebati ponovna kalibracija 🙂
tako mi i treba… zbog ove crvene oko JATA moram da mirujem jedno 8 sati… 🙂