Kaže mi jedan drugar, inače profi fotograf: “slikaj iz prikrajka; hvataj emociju; traži pokret”. Pravo veli čovek, ali ne zna da ja još uvek ne smem da se otisnem od obale. Zasad se držim vežbi. Sledeća vežba: oblik u granicama svetla.
Ovo je još jedna fotka koju sam odavno zamislio. I neka ostane zabeleženo: upravo sam ovom stavkom potrošio suvisle stavke spiska koji sam načinio pre nego što sam uopšte započeo projekat “jedna na dan”. Ima još jedna zanimljiva tema na tom spisku, ali ja zaista ne znam da li ću u dogledno vreme stići u podnožje Kilimandžara, pa temu odbacujem kao gotovo nemoguću…
Fotka je prosta i lako izvodljiva; jedina promenljiva vrednost je konačna atmosfera, što se postiže svetlom, kontrastom i kompozicijom. Evo je:
Nemam puno da pričam: najpre, dobio sam kadar koji sam imao u glavi. A onda: oborio sam zasićenje boje, izveo malo jači kontrast, kadrirao scenu; i to je to. Mišn akomplišd.
najlepša garnitura. više ih takve ne prave.
Нешто често обараш засићење. Ужелео си ли се сивила? Ево сад ће новембар, само што није…
Не чачкам много своје фотке – тонови какви ми се свиђају, изрез, можда да усправим ако је нахеро и то је то. Засићење никад не дирам, осим да понекад, можда једном у петсто, мало дигнем. Ваљда ја свет видим шареније.
umetnik je želeo da kaže kako je imao izglednu poziciju, ali je onda pogrešio, teško i surovo u trenutku slepila očinjeg. i sve se raspalo… urušilo… posivelo… u senku se premetnulo… baš kao fotka.
Mogu da odgvorim samo za pojedinačne slučajeve, jer ponekad, zapravo, i naduvam zasićenje. Prosto, idem za nekom idejom koju razaznam u času obrade. Na ovoj fotki, oboreno zasićenje je pomoglo da ubijem neku ne baš prijatnu žutu boju koja je nastala pod svetlom baterijske lampe na toj tkanini (naslon stolice u trpezariji). Morao sam oblik senke, a spuštanje boje je pomoglo da se lakše razazna polusenka koja postoji kao nekakva tamnosive korona oko oblika tih figura. To mi se dopalo kad sam jedared isprobao, pa sam tako i ostavio.
Sva je istina da se igranje zasićenjem (u primerenoj kombinaciji sa drndanjem kontrasta i svetla) može podvesti pod stavku “bez kraja i konca”. Ja verujem da je takvo čeprkanje po fotografiji sasvim legitimna stvar: najčešće nemam potrebu da očuvam prosti reporterski ulov, nego dozvoljavam sebi da fotografiju pretvorim u sliku. To ćeš zateći na mnogo mojih fotki u nizu “jedna na dan”.