Moj drugar i saradnik Miloš Babović je pohodio izuzetno zanimljiv koncert: Pat Metheny Trio, preksinoć u centru Sava. Zamolio sam ga da napiše kratki izveštaj i podeli ga sa Suštinom pasijansa. Odgovor je pred vama.
Poruka lične prirode. Odeš na biletarnicu, kupiš karte za deveti red po sredini, istreseš 2000 dinara po komadu… i zatekneš miksetu između sebe i bine. Barabe nezasite.
Festival. Koncert Peta Metinija je održan u okviru turneje njegovog trija, kao prvi koncert Beogradskog jazz festivala. Na svečanom otvaranju publici se obratila Njegova Ekselencija Ambasador Portugala Luis de Almeida Sampajo. Portugalski jezik je zanimljiv po tome što je odnosna frekvencija pojavljivanja samoglasnika i suglasnika veoma slična srpskom – ali to nije uticalo na Njegovu Ekselenciju, koji je posle posle sjajnog početka („Dobar dan“ u 19:34) nastavio na engleskom, usput odajući ogromne potencijale Njegove Ekselencije na polju ruskog jezika.
Trač. Kakav bi to koncert bio da iz dobro obaveštenih izvora nije stigla informacija o velikom besu zvezde spram organizatora koncerta (novouređeni Dom Omladine) do nivoa isterivanja iz sobe i odbijanja prevoza uz ritualne reči „Odlazite, moram da vežbam!“. Napomenimo ovde da je Pat Metheny muzičar koji energično zahteva da koncert počne onda kada je zakazan, što nastavku priče daje posebnu dramatičnost.
Bubiša. Mikrofon je preuzeo (nakon vojvodoserdarske najave „Beogradskom jazz festivalu je čast da ga otvori…“) proslavljeni Vojislav Bubiša Simić. Takva legenda ima šta da kaže, pa je to i učinio. Petnaest minuta je Bubiša frazirao (zli jezici bi rekli guslao) o Dizzyju Gillespieju, ponoćnim jam sessions, divnoj beogradskoj publici i sličnim stvarima, ubedljivo dokazujući da mu treba dati kolumnu u Politici. Tokom govora publika je uživala u zamišljanju Methenya koji cupka, i organizatora koji likuje.
Koncert. Pet Metheny je izašao na binu, praćen ovacijama obukao Ibanez PM 1000, razoružavajuće se osmehnuo, rekao bezglasni „Thank you“ i prizvao basistu, Larryja Grenadiera. Počelo je lagano, dok je sedokosi čovek za miksetom strpljivo izvlačio iz akustike Sava centra šta se može. Duo je odsvirao tri pesme, posle čega im se pridružio bubnjar Bill Stewart, čija su sola prijatno razbijana na segmente.
Pošto ja pišem ovaj tekst, dozvoljeno mi je sve, pa i da konstatujem da sjajna beogradska jazz publika nije primetila diskretizovanost bubnjarskih sola, te je besomučno aplaudirala – aman, koji to jazz solo traje jedan smrdljivi krug? Basista u jednom trenutku slučajno (?) obara kontračinelu, pa vidimo bubnjara kako u sred sola popravlja opremu. Posle nekih šest ili sedam pesama, u toku pesme, Metheny se presvlači u Roland GR-300 Guitar Synthesizer, opremljen neophodnim SCART izlazom. Prvi put čujem takav zvuk, i nisam mu tog trenutka video svrhu – ali tog trenutka nisam shvatao čemu zapravo prisustvujem. Zatim se Metheny obratio publici standardnim rečima punim divljenja i zahvalnosti, te je ispričao šta se sve do tog trenutka sviralo. Ubrzo mu se u rukama našao dvovrati Pikasso 42-string. Na njemu je odsvirao jednu pesmu, Into the Dream, bez podrške ostatka ekipe.
E, onda su došli neki ljudi i skinuli zavese sa nečega što je u prvom trenutku izgledalo kao čudno veliki držači za saksije (ukoliko ste zaboravili da se gledanje svodilo na virkanje iza miksete, ja nisam i neću). Kako kaže Google, ideja da mehanika svira muziku nije nova, a Metheny je uz podršku League of Electronic Musical Urban Robotsrealizovao digitalno upravljanje. Sa tačke gledišta slušaoca, mehanička stvar funkcioniše tako što Metheny odsvira pasaž, elektronika ga upamti (aha, zato SCART!), a mehanika odsvira (i usput osvetli) kada Metheny to poželi.
Konačno, Metheny trio dolazi na par biseva i tu je kraj. Dva poštena sata muzike.
Utisci. Ovo je bio prvi put da idem na koncert nekoga o kome ništa nisam znao, niti sam ikada slušao njegovu muziku. Metheny je demonstrirao sjajnu kontrolu instrumen(a)ta, poigravajući se sa slušaocima i u solima i u šašavim vinjetama na kraju pesama, naizgled gurajući sebe u provaliju bez povratka, odakle se vraćao i neočekivano i lagano. Basista i bubnjar su verna podrška, uz jasno razumevanje ko je na bini Gospodar Prstenova. Počast im odajem naročito zbog sviranja uz Methenyjevu mehaniku. Posebno su me razgalila izvođenja klasičnijih jazz formi, sa jasnijom strukturom (ne-tako-komplikovana-i -zakukuljena-tema, solo jedan, tema, solo dva, tema solo tri, tema, kraj).
Po licima koja su se na bini nazirala iza miksete čini se da je tako bilo i sa muzičarima (zanimljiv momenat, koji otvoreno govori: moraš da voliš to što radiš). U punokrvnim metinijevskim Epovima me je povremeno zbunjivala veličina i kompleksnost teme, kao i nedostatak jasne melodije; ali sve ovo jeste samo moj problem. Konačno, ko na prvo slušanje razume sve šta muzikom ima da kaže neko ko je pre 35 godina (a sa svojih 19) bio profesor na Berkliju mora da je i sam muzičar; ja to nisam. Methenyjevo izvođenje mehaničkog orkestra (jer to se događa, Metheny svira orkestrom) je impresivno u svakom trenutku i razotkriva njegove unutrašnje porive; ono, ako je to nekome bitno, gura Methenyja među umetnike; a bezuslovno daje razlog za skidanje kape. Mehanika „svira“ nekoliko paralelnih pasaža pa uz basistu i bubnjara nastaje zvučna zavesa koju Metheny dalje začinjava solom. Zvuk koji je stizao sa bine se nekome može svideti ili ne, ali nikada nije pobegao u buku – u svakom trenutku smo bili jasno na stazi koju nam je postavio Bah još onda.
Utisci, ali slegnuti. Metheny kao Veliki Kontrolor Zvuka me je naterao da razmišljam o degradaciji umetnosti kroz (multi)medije; kao delu degradacije naše civilizacije. Danas se sa muzikom susrećemo stalno: u reklami za deterdžent, dok Lunja večera, u porno filmu. Jedna umetnost više nije dovoljna– čak i Methenyjeva mehanička podrška svetli dok svira. Reći samo muzika danas je de facto uvreda; ne tako davno to bi bila tautologija. Muzici je nasilno oduzeta nezavisnost, baš kao što je filmu oduzeta vizuelnost, a književnosti intimnost. A sve nam to nedostaje; nismo bića koja mogu da se snađu u multimedijalnoj kakafoniji. Nije slučajno što volimo Ploče, jer one jesuZvuk. Zbog svega ovoga Methenyju ide Pet Zvezdica, jer sam dva sata bio jedan-na-jedan sa Muzikom.
Hvala. Grbi na hostovanju i Borisu Lemaiću, profesoru jazz gitare u muzičkoj školi „Stanković“ na svemu ostalom.
– * –
Nema na čemu. Hvala tebi, batac. Ovo nazivam pravim intimnim pogledom na stvari. To što mi je sad još žalije što nisam bio na koncertu znači da si mi ga dočarao na najbolji mogući način. Kapa dole.
$#$
Mali dodatak priči o orkestrionu, link je doturio moj drug Milan, koji je takođe pohodio koncert:
od danas, Miloš ide na sve koncerte.
Hvala! Mislim da Suština Pasijansa treba da osnuje fond za kulturna događanja, i da se onda svi slože sa tobom, i da svima bude super! 🙂
Izveštaj, hvale vredan. Odmeren i lepo odslikan događaj. Makar je delom dočarano ono što je propušteno da bude lično doživljeno. Hvala na toj impresiji.