Da li ste ikada razmišljali o muzici kao o rezultatu stvaralačkog procesa? Mislim da bi trebalo. Pokazaću vam na šta mislim.
U vreme kad sam se aktivno bavio sviranjem gitare (baš da ne kažem da sam se aktivno bavio muzikom), često sam doživljavao kvalifikacije drugih svirača u stilu “On je sjajan muzičar! U stanju je da svira kao gitarista X, gitarista Y i gitarista Z!” Prilično brzo sam shvatio da to ne znači da je neko sjajan muzičar, nego da znači samo to – kako je on dobar imitator nečije muzike. Tad sam prestao da hajem za nečije reakcije na moje sviranje neke obrade kada mi kažu “to se ne svira tako, nego ovako!“. Kada mi “pokažu kako se to svira”, uglavnom bih se složio sa tim da autor pesme na svom albumu svira tu stvar baš tako. A onda bih pitao “a kako bi ti to odsvirao?”.
Da ne poverujete: uobičajena reakcija većine bi bila kao da sam ih na mandarinskom jeziku pitao kako je pretprošle godine rodio pirinač u rodnom selu Mao Ce Tunga: apsolutno ne bi razumeli šta ih to pitam. Takvom reakcijom, potpuno bi diskvalifikovali sebe u mojim očima. No, nekima od njih nije zameriti, jer hleb im predstavlja sviranje hotel wave muzike, onog reproduktivnog oblika sviranja koji odriče bilo kakvu mogućost sviračkog identiteta; drugom rečju, to su ljudi koji tavore na dnu muzike. Oni su sami sebi kazna za neko nedelo koje nisu počinili, mada se u dubini duše osećaju kao da jesu. Zato sam se trudio da ne zajebavam takve jadnike… Osim kad su bili baš uporni da pokažu kako su oni u pravu, a ja nisam. Međutim, to su bile rasprave kojima se danas ne ponosim.
Imponuju mi stvaraoci koji nalaze za shodno da pronađu svoj izraz čak i u tuđim delima. Oni najhrabriji čak idu dotle da pisane note koriste samo kao predložak, a ne kao božije slovo (setite se kako su Emerson, Lake i Palmer svirali Musorgskog). Kada među takvima ima i onih koji stvore instrument da bi plasirali muziku u svet, onda to izaziva moje divljenje.
Takav je Keith Medley. Poslušajte kako svira temu “Dvorana planinskog kralja” iz recitala Peer Gynt Edvarda Griga na gitaroidnom instrumentu sa 27 žica koji je sam sačinio.
Sjajno! Ovo je muzika koju nazivam stvaralačkom, ovog puta u najsirovijem mogućem značenju reči. Jeste, neko drugi je autor te muzičke fraze. Ali, upravo su ovakvi ljudi odgovorni za napredak muzike, za pomeranje umetnosti korak napred. Da nije bilo takvih, muzika celog sveta bi se i danas svodila na zapodevanje animalnih urlika u taktu koji se dobije udaranjem kamena o kamen.
To je ono što kvaziakademski kvaziumetnici neće shvatiti nikad.
(Via)
У тзв. “цивилизацији” у којој ће већи буџет дати на трећи римејк или шести наставак нечег него на оригиналну причу, школство такође служи заглупљивању и сузбијању самосталног мишљења. И сваком уметнику у настајању кажу да прво треба да савлада технику, па тек онда да размишља о неком свом изразу.
И онда није ни чудо да је већина деце укапирала да ће било каква оригиналност пре да им навуче беду на врат него да им донесе макар тапшање по рамену. И нису ово луде шездесете, кад је цветало милион цветова и друштвена атмосфера то подмазивала – ово су наесте, кад претеже корпоративно & колонијално глајхшалтовање. Чик да неко уради нешто у неком свом жанру – неће стићи никуд, јер не знају у који излог да га ставе, какву налепницу да му налепе, а и критика ће га сасећи јер “не зна шта хоће – нит је ово нит је оно”.
Наравно, ово оставља још шире поље за соло лудаке које ће сутра остали да имитирају, само треба прво да проживе живот гладног уметника, а после кад баце кашику има да буду славни.