Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
I taj Gavran, ćuteć samo, još je tamo, još je tamo,
Na Palade kip je seo, što se iznad vrata diže,
Oči su mu slika prava demona što sniva, spava,
Svetlost što ga obasjava po podu mu senke piše,
Moja duša iz tih senki što mi celu sobu skriše
Ustat neće – nikad više!
(—kraj—)
Zamalo da mi promakne informacija. Sreća, pa ima agilnih kolega…
Na jutjub je pre par dana postavljen film “Life in a Day“, veoma zanimljivi projekat u čiju izvedbu je prste upleo i čuveni Ridley Scott. Zamisao filma je načelno jednostavna: uz pomoć autora-amatera, sadržajima koje su sami generisali, sklopljen je dokumentarni film u trajanju od 90 minuta. Lajtmotiv filma je najjednostavniji mogući: dokumentuje se jedan dan, 24. jul 2010. godine – i to je jedina konstanta.
Na poziv koji je upućen Internet zajednici, javilo se ko zna koliko autora iz 192 zemlje. Poslato je ukupno preko 4.500 sati snimljenog materijala. Sklopljeni film je prikazan zimus na čuvenom festivalu nezavisnog filma Sundance, a od 1. novembra je i na jutjubu.
Neću direktno da kačim film ovde; predlažem da pogledate film u najboljoj rezoluciji (HD1080) u režimu punog ekrana; ako to ne ide zbog loše veze ka Internetu, onda krenite od proste stranice sa klipom, pa nađite najbolje što možete da gledate.
Ipak, evo jednog trejlera, čisto da zagolica vašu maštu.
Fantastično i inspirativno.
(Tnx Goran via LinkedIn)
Da li prosečan Homo Sapiens ima prava da se smeje Galilejevim eksperimentima sa strmim ravnima i loptama?
I kao što rekoh onomad, jedna grupica dobrih momaka (momci u duši, inače sve ozbiljni ljudi) često se okuplja u blizini Suštine pasijansa. Budno motre šta se dešava i često komentarišu priloge. Imaju peh da pretežno misle svojom glavom, pa traže mesta na kojima se takva mentalna disciplina smatra vrlinom, a ne manom. Sa zadovoljstvom primećujem da im Suština pasijansa odgovara u takvom nastupu. Tu i tamo ih malo žacnem da posvete svoje razmišljanje ovome ili onome i da to pretvore u saradničko pisanije. U poslednje vreme ne moram ni to: sami prilože.
Ovoga puta, gostujući autor priloga je Miloš Babović.
– * –
Prvi moderni naučnik u istoriji, Galileo Galilej, u svoju monumentalnu knjigu Dijalog o dva glavna sistema sveta je uneo divnu poetsku sliku Nojeve barke koja pliva po moru i na kojoj se život odvija potpuno isto kao na kopnu – pušteni sa iste visine, kamenje i pera padaju na podlogu u isto vreme; voda se smrzava na nula stepeni Celzijusa; kompasi pokazuju isti sever. Ovaj tip ideje je sačekao dr Ajnštajna da dobije svoje ime: misaoni eksperiment (Gedankenexperiment). Provera ideje je sačekala gospodina Stivensona da nam podari parnu lokomotivu. I tako, mic po mic, ovu ideju sada stalno testiramo. Dok se vozimo auto-putem (ka Budimpešti ili Beču, svejedno je), deca na zadnjem sedištu prave isti džumbus kao i u stanu. Studentarija izvodi iste kerefeke, bili u Hajd Parku ili u vozu (u Inđiji ili Kalkuti, opet svejedno). I samo zato, sada je prosta i očigledna činjenica da se zakoni fizike ne menjaju pri ravnomernom kretanju (očigledna do te mere da se uči u osnovnoj školi) – u vreme Galileja bila je to nečuvena ideja za koju je bio potreban veliki um.
U srcu planine Sijera Diablo u zapadnom Teksasu, jedan časovnik sam sebe navija i koriguje. Čak odzvonjava
neponovljiveneponovljene melodije. I to je zamišljeno da bude tako sledećih 10.000 godina…
“Da li smo dobri preci?”, zapitao se autor ovog projekta. “Možemo li da učinimo nešto da čovečanstvo doživi potrebu opstanka kao izazov?”
Ova pitanja su dovela do toga da Danny Hillis pozove nekolicinu prijatelja da učestvuju u projektu spektakularnih razmera. Nakon što je 1996. godine osnovan Long Now Foundation, neprofitno udruženje koje ima za cilj da potakne čovečanstvo da razmišlja na duge staze, na red je došla izrada vrhunskog simbola: bio bi to časovnik koji će raditi sledećih deset hiljada godina!
Prototip “sobne” veličine je bio završen 1999. godine i danas se nalazi u muzeju. Prototip je dokazao da pet principa na kojima je projekat zasnovan mogu da opstanu, što je bio znak za početak gradnje sata u punoj veličini.
Sat u punoj veličini zauzima celo jedno grotlo u planini. I kakav je to sat! Sam se navija (mada mu pomoć ljudi nije na odmet), sam se kalibriše prema solarnom podnevu, svakog dana odsvira novu melodiju, “kukavica” obeleži samo ulazak u novi milenijum… Zaista pravljen da potraje, veliki časovnik The Long Now je već u funkciji u planini Sijera Diablo u Teksasu i moguće je posetiti ga. To, inače, zahteva malo veći napor, jer se ta čudna instalacija nalazi van domašaja svakodnevnog života i dostupna je samo najupornijima.
Možemo samo da pretpostavimo kakav je to doživljaj. Priču o tome možete naći na bogato opremljenom sajtu posvećenom ovom projektu.
Ako ikad poželite da napravite ovakav sat, znajte da su planovi originalnog sata javno dostupni: možete besplatno preuzeti PDF sa matičnog sajta fondacije. U međuvremenu, fondacija ide dalje. U planu je izgradnja još jednog desetomilenijumskog sata u srcu planine u Nevadi. Rosetta Project je inicijativa za gradnju globalne biblioteke sveukupnog korpusa jezika sveta.
(Tnx Dejan)
Od jednog do drugog deli nas samo jedan mali korak u pogrešnom smeru. Štaviše, ponekad je dovoljno da se zateknete na pogrešnom mestu. Ili u pogrešno shvaćenim okolnostima.
Važno je da ne klonete duhom. Eventualno da ponesete veći kišobran ako baš morate da iskačete iz aviona.
Hladno vreme, ergo voće. Vreme je da se pojedu ove mandarine…
Sve nešto gledam u veliku činiju, pa pre nego što sam se uhvatio mandarina, rešim da se okušam u kombinovanju boja. Istina, nije neka velika paleta, baš bi pasovalo da sam imao crvene jabuke i crno grožđe, ali ajde-de.
Ovih dana se nešto bavim granicama ugrađenog blica. Mogao sam da angažujem i spoljni blic (nažalost, nemam produžni kabl za blic; lična beleška: nabavi taj kabl) ili da pokušam sa raznim improvizovanim pomoćnim osvetljenjem, ali ovog puta zadatak je bio da se baš snađem u trivijalnom okruženju. Zato sam spustio snagu blica na minimum, pravilno sam izmerio belu boju (nanišanim u nešto belo ili sivo – ovog puta komad čistog papira) i okušao koliko blizu smem da priđem. Empirijski sam došao do toga da sam na granici izbora makro režima. Nisam smeo da priđem baš koliko sam hteo, jer je limun “pregorevao”; znao sam da ću morati da izrežem višak. Uz male manipulacije kontrastom i smanjenjem najsvetlijih delova, dobio sam ovo:
Ispostavilo se mnogo teže nego što sam mislio, ali izgleda da sam uspeo. Najvažnije od svega u ovoj vežbi: bez obzira na prilično vulgarno osvetljenje blicem, prošao sam bez potrebe da manipulišem bojama. Ali, to je već predmet iskustva: moj G6 je sklon da greši u svim mogućim smerovima ako mu se ostavi automatski izbor belog pod blicem. Ne treba birati ni odrednicu za blic, nego je optimalno baš meriti belo. Nisam hteo da to radim onim belim poklopcem za objektiv jer su boje vrlo ograničene i ko zna šta bi ispalo (za tu vrstu eksperimenta već nisam bio raspoložen) – komadić papira je prava mera za priliku.
Konstatacija prva: mišn akomplišd. Konstatacija druga: ove mandarine su kisele, ali prodavac makar nije slagao da nemaju semenke. Zato su jabuke… Mmmm…