Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Dok ja ovde pravim reda po Suštini pasijansa, hajde da turimo malu muzičku zavesu na ovaj jesenji dan.
Ništa posebno. Prosto, Mostly Autumn mi je najdraža grupa koju sam otkrio u poslednjih desetak godina. Ne prestajem da je slušam već tri godine.
Ako niste zimogrožljivi, otvorite prozor, a onda pustite ovu pesmu ponovo i glasno.
I dišite punim plućima.
A o čemu biste vi mislili? Iz pozicije posmatrača, sve je to veoma lako.
Budući da je direktor kompanije za marketing, Ric Elias je neko ko po prirodi svog posla ima potrebu da iskazuje moć sugestivnog govora. Ali, u ovom petominutnom izlaganju na konferenciji TED, on nije morao da sprovodi nikakve tehnike socijalnog inženjeringa nad publikom. Čovek je prepričao istinito, do kosti ogoljeno iskustvo sedenja u avionu za koji je znao da će nasilno prekinuti svoj let nedugo po poletanju.
Srećom, bilo je to danas legendarno prinudno sletanje aviona u reku Hadson, u januaru 2009, kada je pilot uradio, kažu, sve što je teoretski moglo da se zamisli kao idealan potez – ljudi u debatama nisu našli rešenje bolje od onog što je čovek učinio kad nije bilo vremena ni za kakve kalkulacije. Ali, to znamo danas. Dok je avion ponirao ka reci Hadson, Mr Elias je imao kad da bude sam sa svojim mislima. I to ga je promenilo za ceo život.
Pogledajte ovo inspirativno predavanje. Titlovano je na srpski, pa nećete imati problema da ga ispratite.
Ne vredi komentarisati. Mi nismo bili u koži tog čoveka. Spekulacije su bezvredne.
(Via)
Da li su se klišei jednog društva iole promenili tokom poslednjih decenija? Verovatno jesu, jer smo postali robovi tehnologije preko svake mere. Ali neke paralele opstaju već pedesetak godina. Prava reč je pogođena: zapravo, robujemo klišeima.
Kakva samokritika šabloniziranog društva! Uračunajte vreme kad je ovo pravljeno: bilo je to vreme kad je propaganda odgovarala socijalnom blagostanju. Ni briga nije bilo previše: banke se još nisu toliko uzjebale kao s početka 21. veka, srednja klasa je cvetala u obilju, a rat u Vijetnamu je tek bio u zametku… Tako da je samokritika bila nepoželjna: šta ima da ukazuješ na prazninu potrošačkog društva kad je svima lepo!
Zato je valjda ovaj klip i ostalo u bunkeru nekoliko decenija, dok se ne slegne toliko da svi priznaju činjenice. Mene, pak, fascinira to što je i u socijalističkim zemljama vladao sličan klišeizirani koncept porodičnog blagostanja. A te šezdesete i sedamdesete… Uh, pogledajte i sledeći klip, pratite slike na ulici, biće vam jasno na šta ciljam.
Kapirate?
Ponekad te slika sustigne tamo gde si najmanje mogao da očekuješ…
Tokom popodneva sam svratio u banku da odnesem AdSense ček (spasibog, jedva se nekako nakupilo za isplatu posle… posle dosta vremena), pa usput stanem i pred bankomat iliti uređaj u narodu poznat kao “zid plača”.
Izašle su mi samo novčanice od 500 dinara; ne pravim pitanje, nego je bitno za priču to što su novčanice ispale zadnjom stranom nagore. Da su novčanice bile složene kao i obično, verovatno nikad ne bih uočio ovo što se zateklo na jednoj od njih, gornjoj u šteku. Pogledajte:
Ajd’ što sam se uzdržao da se ne nasmejem glasno pred poprilično naroda koji je bio zatečen u banci, nego… Kako da vam kažem: ovo apsolutno liči na moj rukopis. I ne samo to: ja sam levoruk i kad nešto precrtavam, onda to činim zdesna ulevo i odozdo nagore. Probajte sami: ako ste desnoruki, najverovatnije precrtavate sleva udesno, takođe odozdo nagore. To znači da je onaj ko je odlučio da devalvira ovu novčanicu za jedan dinar takođe, gle koincidencije, levoruk. 
Ajde-de, nego ovo je malo previše – i levoruk i rukopis koji liči… Boga mi, vreme je za zna-se-koju špicu.
Odjavljujem se uz konstataciju da motiv na fotki jeste incindentalan, ali je novčanica bila zanimljiva i kao predmet makro fotografisanja. Mišn akomplišd. 