Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Sve se mislim, subota je uveče, valjalo bi malo dobre muzike… Malo, rekoh. Znam da je ima mnogo.
Zadatak: pronaći jednu numeru koja izuva.
Odmah sam se setio. Dragi moji, izvolite dvojicu velemajstora: Nigel Kennedy i Jeff Beck.
Drž’te se.
Namerio se junak na junaka.
Što bih voleo da znam šta promiče ovim ludacima kroz glavu dok sviraju. A onda, shvatim: nije važno. Dovoljno je to što imamo pristup muzici iza koje nema dalje.
Muzika iza koje nema dalje.
Slanina. U tiganju. Ako snimite zvuk slanine u tiganju i pustite ga ponovo, zvuči kao pucketanje na staroj ploči od 33 i 1/3 obrtaja. Skoro isto. Mogli biste da ga zamenite za taj zvuk.
Tom Vejts (Tom Waits),
na pitanje “Imate li omiljeni zvuk?”
Tragajući malo, priznajem nedovoljno, za muzikom i zvucima koji su uticali na Toma Vejtsa nabasao sam na neke zvučne zapise koje je pominjao, a za koje smatram da su vredni deljenja. Voleli Vejtsa ili ne.
$#$
Pa dobro, šta sam ja to Bogu zgrešio, pa da moram da dobijam zgužvane primerke? Ima li koga da to spreči?
Kreten se vratio. Onaj isti koji savija National Geographic popreko, pa slomi riknu. Ovo je drugi najgori lom koji sam imao u kolekciji projekta “pretvori časopis u origami pred kućom pretplatnika”. Gotovo je: jedino rešenje za ovaj košmar je da prestanem sa pretplatom. Moj poštar rešio da me vrati u dvadeseti devetnaesti osamnaesti vek, pa to ti je. Toliko mi je zgadio pristigli primerak da mi je trebalo nedelju dana da ga prvi put otvorim i prelistam, a gotovo deset dana da pročitam prvi članak. Dobro de, bilo je malo i gužve i prokrastinacije, svega je bilo, samo moj poštar opet gužva moje časopise.
I evo, dve nedelje su prošle otkad mi je novembarski broj stigao, a ja stižem tek u prvoj noći vikenda da prelistam aktuelno izdanje za vas…
Znate već kako ja to radim svaki put: pola litre jakog čaja od mente, a u slušalice puštam Radio Paradise… Wow: Ray LaMontagne – Henry Nearly Killed Me! Kakva mina, brate: nema pisanja dok se ovo ne završi!…
Nastavite sa čitanjem… “Prelistavam novembarski National Geographic”
Sve je u perspektivi. Postoje svetovi u kojima i jedna jagoda može da zgnječi junaka…
Ne bi bilo loše da pogledate verziju HD720 u punoj veličini, ako imate resursa. Slika je odlična.
Gens una sumus ili svi smo jedan rod.
Možete da se zapitate kako je moguće da smo jedan rod. Ima nas belih, crnih, žutih, crvenih, polihromatskih i monohromatskih, onda Srba s ove strane, pa Srba s one strane,
a i onih raznih drugih i drugačijih sa svih strana.
Pa kako je onda to moguće!?
Postoji lep običaj koji se neguje u National Geographicu. Kada se pokrene neko novo izdanje časopisa, glavni urednik dobija najnovije izdanje Velikog atlasa, kao i predsednik države u kojoj National Geographic počinje da izlazi. Od pre nekoliko godina, Društvo glavnim urednicima poklanja i takozvani genografski set, kako bi, ukoliko to žele, učestvovali u jednom velikom istraživanju, koje neki smatraju nepotrebnim i kontroverznim.
Genografski projekat, kako se ovo istraživanje zove, predvodi Spenser Vels, stalni istraživač National Geographica.
„Svaka kap ljudske krvi sadrži istoriju napisanu jezikom naših gena“, kaže Vels u sjajnoj priči koju smo objavili u prvom broju National Geographica na srpskom jeziku. Uprkos osporavanjima i teorijama zavere, ja duboko verujem u plemenitu ideju ovog istraživanja, pa sam tako i dao svoj doprinos. Evo i rezultata:
Moj Y hromozom me smešta u haplogrupu J2 (M 172). Markeri koji se pojavljuju sežu unazad oko 60.000 godina do zajedničkog markera (M168) svih današnjih ne-Afrikanaca,
a J2 haplogrupa nosi i markere: M168 > P143 > M89 > L15 > P123 > M304 > M172.
Genetika i srodne nauke mi nisu jača strana, pa ne bih ni sebe ni vas opterećivao detaljima.
I ovo istraživanje i nauka su takoreći još na početku, ali će vremenom sa uvećavanjem baze podataka verovatno moći da pruži neke odgovore. Za sada, počeo je da se nazire odgovor na pitanje “odakle dolazimo?”
Otkrića sugerišu da je anatomski rečeno moderan čovek evoluirao u Africi pre oko 200.000 godina, a kolonizaciju ostatka sveta započeo pre oko 60.000 godina.
M168 – moj najdalji predak
pojavljivanje pre oko 50.000 godina
Afrika
procenjen broj Homo sapiensa, oko 10.000
M89 – na Bliski Istok!
pojavljivanje pre oko 45.000 godina
Severna Afrika ili Bliski Istok
procenjen broj Homo sapiensa, na desetine hiljada
M304 – širenje poljoprivrede
pojavljivanje pre oko 15.000 do 10.000 godina
Plodni polumesec
procenjen broj Homo sapiensa, milioni
M172 – na Sredozemlje i dalje, pa i u Beograd
pojavljivanje pre oko 10.000 godina
Plodni polumesec
procenjen broj Homo sapiensa, nekoliko miliona
Eto ko sam ja. Ko si ti?
Što bi ono rekli ovisnici o kladionicama: “iz keca u dvojku”: da nije bilo jednog škart-snimka, ko zna kad bih uslikao ovo. A kanim se odavno.
“Da li mi ovo dobro stoji?”, upita me Jasna. “Slaže li mi se sa bluzom?” Jao, što ne volim kad mi ostavlja ta pitanja. No, šta da se radi: posao joj takav da je u kontaktu sa mnogo ljudi, mora da misli na spoljni izgled. Ja radno vreme provodim u trenerci i papučama… A to o čemu je pitala je neka đinđuva, nešto veliko i komplikovano, ima je odavno. “Pridrži ovo, uperi ka toj đinđuvi, sad ćeš da vidiš!”, rekoh i dadoh joj LED lampu da osvetli to čudo. Uhvatim jedan kadar i najzad ocenim naglas: “Odlično je! Evo, vidi!”, kao da nije već videla u ogledalu… Samo je odmahnula glavom; šta će, vezala se s ludakom, pa sad trpi.
Mislio sam da sam našao fotku dana u jednoj jedinoj ekspoziciji. Za sve ovo vreme otkad traje projekat ‘jedna na dan”, to sam uspeo možda još jednom ili dvaput, ne sećam se tačno.
Ali, vraga: tek kad sam otvorio fotku u Lightroomu, shvatio sam da je mutna. Pa da, bila je to ekspozicija od jedne desetinke, presporo da se uradi makro iz ruke. A krupni plan, moralo je da ide kao makro. Jooooj, hoću pravi fotoaparat!…
Nije bilo druge nego da odem do mesta na kom Jasna drži svoju kolekciju perlica, ogrlica, đinđuva, raznih čuda kojima ni imena ne znam. I poigram se onako, bez nekog određenog cilja osim da dosegnem nekoliko ekspozicija kojima mogu da se igram. Radio sam pod malim blicem u aparatu (bilo mi mrsko da kačim veliki) i jedini pravi zadatak beše da napravim snimke koji su pravilno osvetljeni. Nije bilo lako, ali sam uspeo: na kraju sam se malčice igrao nekim filterima i na kraju dobio ovo:
No, bilo je tu još zanimljivih uglova (ovo nije cela širina palete đinđuva) i efekata (mada je dominirala baš ovakva obrada), pa je opet radila statistička metoda “eci peci pec”… Ne: dopala mi se ravnoteža koju sam, sasvim slučajno, pogodio sa ova dva krupna komada na ključnim tačkama kadra. Scenu sam iskosio tokom slikanja i uopšte nisam imao ideju da dobijem baš to. Eto, da ona fotka rano popodne nije ispala škart, ko zna kad bih došao do ove. Mišn akomplišd. 