Treći dan Jazz & Blues festivala: seča drva i šutiranje cepanica.
Pa šta da se kaže: ne može baš sve baš uvek savršeno. Treće veče festivala je bilo zaduženo za blues. Srećom, samo dva benda. Kažem “srećom”, jer stvar je jasna: teško je biti zanimljiv sa tim žanrom. Prvi bend je ekipa koja zna da svira, ali to znanje troši da u maniru dečurlije skida raznu muziku s ploča (CD-ova, štajaznam) i u hotel wave maniru reprodukuje muziku u deset stilova. Ni ideje ni orijentacije. A magiju, izvesno, nikad nisu ni imali. Infantilno poimanje muzike: Blues Hammer. Žao mi je što večeras nismo zakasnili sat vremena na svirku, eto to je.
Zato je drugi bend očarao šarmom. Takođe guslaju blues bez kraja i konca, ali ovog puta umeju da gone štimung, umeju da ispolje identitet i, što je najvažnije, umeju da prepoznaju kad počnu da dave publiku pa brže-bolje preduzmu nešto po tom pitanju. Dobri profesionalci, pančevački bend po imenu Blue Family.
Ne pominjem ovo da bih izvestio sa festivala. Što se mene tiče, ono što sam čuo u četvrtak i petak je dovoljno da festival nazovem odličnim, a profesionalni kritičari neka slobodno ljuljaju promaju, pevajući, u uzletu nadahnuća, o zagubljenim snovima, ispražnjenim kriglama i prolupalim godinama (a? jesam li dobar?). Pričam o dva benda jer sam prethodne večeri primetio priličnu korelaciju između toga koliko je neki bend zanimljiv i koliko ih fotografišem. Za dosadnjakoviće, koji po prilici nemaju ni scenski nastup kao što nemaju ni ideju zašto bi svirali na sceni (njihov domet je nekakav krajputaški klub pivopija), nisam imao mnogo razumevanja kroz tražilo – malo sam ih i slikao.
Zato sam dobre bendove slikao izdašno. A iz količine, u ovom slučaju izvučene iz fotoaparata kome nije mesto u uslovima lošeg svetla, rodilo se i štogod nazovi-valjanih fotki. Sve su one večeras bile reporterske – klasični blues ne obezbeđuje kapacitet za scenski zanimljiv nastup – pa se nisam mnogo ni dvoumio oko izbora. Zgrabio sam prvi (od šuma čisti) total benda, doduše izrezan iz punog kadra, i evo ga ovde.
Poslednja beleška samom sebi: definitivno zaboravi na ISO 400 sa ovim aparatom. ISO 200 je OK posle veoma pažljive postprodukcije. U međuvremenu, jedan veliki mišn akomplišd: posle ne znam koliko prilika da mlataram digitalcem po sali pozorišta u Kikindi, najzad sam našao formulu za rad iz ruke. Istina, ovo je prvi put otkad koristim aktuelni hodogram za obradu i konverziju…
“Žao mi je što večeras nismo zakasnili…” :
Khm, khm, ima ko jeste, tako da sam zakačio tek poslednjih par stvari novosađana …imao sam neku “sedeljku” u komšiluku pozorišta pre koncerta + bezobrazna ulaznica mi se na neki volšeban način našla na pogrešnom mestu, tj. kod kuće.
Svirka & fotografisanje:
Još u toku svirke pančevaca mi je nekako bilo krivo što je gitarista ostao nesrazmerno pozdravljen od publike u odnosu na soliste duvače. U jednom momentu je tome doprineo basista fotografisanjem sa bine. Loš potez, ili pre – loš momenat! Prethodne večeri je Petra to isto uradila, ali na čak vrlo simpatičan način i u pravom momentu.
Da ne budem na kraj srca: mene je blues odavno počeo da zamara. Zbog toga, izvesno, nisam primeren komentator. A opet, valjda je takav red, paklo bluesa ima smisla u kontekstu povoda tog festivala. Neka i takve muzike, ima ljubitelja.
Problem je, pak, u tome što je veoma očigledno da subotnje veče nije bilo ni prineti ostalim trima večerima festivala. Reći ću samo ovoliko: to je bilo jedino veče kad sam tokom sedenja u sali gledao na sat. Ostale tri večeri nisam izašao na odlasku kući, nego sam izlebdeo iz sale.
Блуз, може, инструментални, европски. У еСАДу и добром делу англофоног копна то се изметнуло у узајамно опонашање и војводосердарисање. Нема ко да загризе да направи нешто друго. Чак ми се данас неке наше блуз ствари (да, Брега, Точак, Бата) чине боље него оно што раде извикане чамуге. Искреније, ако ништа друго. И скроз оригинално понекад, нпр Брецељев “сваки човек има свој блуз”, који сам прексиноћ најзад саслушао по дубини, и јеботе шта човек направи од тог блуза, феноменално и ни налик стандарду. А још увек је блуз.
А зашто само инструментални? Имам тај хендикеп да већ четири деценије разумем тај енглески, и блуз фразеологија напросто не може да ми тек тако изађе на друго уво. Све сам едиповац и педофил, јеботе – час своју рибу зове кевом, час бебом. Па онда двојац без кормилара “treat me right / I’ve been mistreated” (дај ми вечерас / синоћ ми ниси дала), и једно петсто комада што почињу са “пробудих се једног јутра” (“this morning” није “јутрос”, као што “this guy walks into a bar” није “овај овде улази у кафану”). Да могу да не чујем, можда.
А што сам се уопште качио на блуз? Зато што има тај универзални афрички кључ, што је ушао у абецеду свирке. Био сам сведок више пута кад два типа с гитарама, акустичним дакакао, седну тек тако, нит се познају нит имају заједнички језик (један, например, Шваба а други Норвежанин), и у три речи, које углавном не разумеју, крену да слажу некакав блуз, који из цуга звучи феноменално, као да су сто година свирали заједно. Не знам да ли има још неки музички жанр да је такав есперанто.