Ovom fotoaparatu se izgleda dopalo to što ume da slika i sam. Može on to tako koliko hoće, ja i dalje polažem pravo na fotke.
Hajde da se još malo poigram “federom” za okidanje, pomislih, pa tako dođoh i do ideje za večerašnju fotku. A i da udovoljim jednom prijatelju koji nadgleda čitam li. A da se prisetim i drugog drugara, tog baš da ne imenujem, koji je nakon pregleda letošnjih fotki samo pitao “a gde si ti bio svih tih dana”… 
Bio sam iza objektiva, a gde bih bio. Tak’a je sudbina nas što volimo da fotografišemo. Postoji samo jedna karma u životu – ili da slikaš ili da budeš slikan…
Uto se iskušenje čitanja pokazalo težim nego inače. Ne, nije mi teško da čitam, nego da odvojim onoliko vremena koliko bih voleo (to jest, mnogo). Dani mi kratki, mada nije mnogo tema kojima se bavim i nisam baš tako loše organizovan kao što se to u prvi mah čini. Prosto, osladilo mi se to što sam život uredio tako da mogu sve da radim polako. Čuvam se stresa i ne dozvoljavam da od mog vremena prave metež.
Vladan je dobar drug. Jadan, ne zna više šta da pokuša da me navede da pročitam dobru knjigu. Razne metode prijateljskog ubeđivanja do sada nisu urodile plodom. Najteže mi pada to što će on pomisliti da ja možda ‘vatam krivine. A opet, zna on da sam ja u škripcu, pa je onda pokušao metod “klin se klinom jače zabija izbija”: pala je teška ucena i ja sad moram da odgovorim na nju iz prostog razloga što mi je stalo do predmeta ucene.
Evo, da priložim i korpus delikates:
Malo difuznog mraka, malo filtriranja boja, malo uvođenja plana i, opet, ja na slici. A ako se nađe neko da odgovori na pitanje koliko puta sam se pojavio na fotki dana u okviru projekta “jedna na dan”, častiću ga nešto. 
Mišn akomplišd.