Na današnji dan pre 152 godine, tačno 24. novembra 1859. godine, izašla je iz štampe knjiga “On the Origin of Species” (“O poreklu vrsta“) Charlesa Darwina. To delo je kapitalno u istoriji nauke – ne samo zbog revolucionarne teorije koja je u njoj izložena, nego i zbog reakcije koju je izazvala. U istoriji ostade zabeležena činjenica da je prvo izdanje knjige, to koje je objavljeno na današnji dan, rasprodato istog tog dana. Pobude kupaca su bile različite; navodno, većina je bila zgrožena onim što je pisalo u knjizi. Ali, takva je sudbina revolucionara u nauci.
Teorija evolucije je danas opšteprihvaćena u biologiji; nađe se tu i tamo poneki ludak koji je spreman da reskira sve oponirajući očiglednim manjkavostima (ali ne i eksplicitnim greškama!) u Darvinovoj teoriji, pa i to da ga akademska javnost ozbiljno shvati, sve tražeći neko novo objašnjenje za poreklo biljnih i životinjskih vrsta. Ali, to je gubitak vremena: te teorije nisu koherentne.
Danas se, izgleda, zaboravlja da je i Darvin bio baš takav kakvim predstavljamo njegove današnje oponente – uz “malu” razliku što Darvin nije mlatio svoju tezu po papiru tokom trideset dana, poput tih zamlata, nego habajući cipele po svetu tokom četvrt veka. I uz još jednu: sam Darvin je podvrgnuo sopstvenu teoriju svim tada poznatim metodama naučne metodologije, uključujući skeptičku analizu i proveru dvosmislenosti. Rezultat takvog pristupa je stav o izgubljenom beočugu: to što nemamo ilustraciju nekog evolutivnog razvoja nikako ne znači da do evolucije nije došlo.
Upravo je taj deo onaj koji kreacionisti prenebregavaju – njihove baljezgarije su zasnovane na tezi da smo saznali i naučili sve što je moglo da se sazna i nauči. Svaki poštovalac nauke, o naučnicima da i ne govorimo, ima makar načelnu ideju o tome koliko toga još ne znamo. Nije Darvin stvorio takav metodološki rakurs, ali ga je svojom teorijom o poreklu vrsta, kao i hrabrošću da oponira neistomišljenicima po svaku cenu, učinio jasnim i očiglednim. Ovo nasleđe je važno možda koliko i sama teorija koju je Darvin ostavio svetu.
Povlačili su protivnici Darvina uzduž i popreko u javnosti, uglavnom uvređeni što je sveo ljudsku vrstu na “potomke majmuna”. Naravno, bile su to emotivne reakcije, neutemeljene u metodologiji opovrgavanja pogrešnih naučnih teza. Kad se tome dosoli napad klerikalne kaste, onih kojima nije bilo u interesu da se tako nešto i izgovori, a kamoli napiše, a tek kamoli nazove naučnim radom, teško je i pojmiti kakve pritiske je Darvin trpeo zato što se odvažio da objavi svoje životno delo.
Neka ostane zabeleženo i to da je Vatikanu trebalo više od 90 godina da prestane da izigrava besne gliste. U papskoj buli Humani generis, koju je papa Pije XII proklamovao u avgustu 1950, između ostalog je rečeno i to da, eto, okolo-naokolo, postoje neke naznake da bi to o evoluciji moglo biti tačno, pa više nećemo govoriti protiv toga… Papa Jovan Pavle II je konačno odobrio teoriju evolucije.
Neka ostane zabeleženo i to da je ministarka za obrazovanje u vladi onog pospanka pokušala da ubaci kvaziteoriju kreacionizma u osnovne škole i da je zbog tog žrtvovana da padne, da ne bi pala cela vlada. Nema linka u ovom pasusu: pokušaću da se ponašam kao da sam tu bizarnu priču izmislio, pa vam je sad namećem kao istinu. Elem, lakše bi mi bilo kad bi mi neko dokazao da je to bio samo košmarni san.