Pre sedam-osam dana, na portalu Vimeo je osvanuo jedna od najboljih promotivnih spotova o Srbiji koje sam ikada video. Istina, priča o Srbiji se svodi na ideju o trpanju egzotičnih namirnica u digestivni trakt (što se u realnosti svodi na pokušaj istraživanja granica mogućnosti onog u kog se trpa), ali taj ugao posmatranja ima svoj smisao. Naime, u stvarnosti ima malo dokazano vrednih stvari kojima se više ponosimo nego što je to hrana. I to je lako predstaviti drugima. Ko god je probao, zarazio se tim ukusima. A onda se vraćao u Srbiju ili tek ima nameru da se vrati.
Pogledajte spot.
Ono jeste, sad bi mogla da se razvije diskusija “a zašto ovo umesto onog” i “a zašto su pomenuli ovo, a nisu pomenuli ono”. Ako ste uhvatili sebe da tako razmišljate, prestanite odmah. U redu je da imate drugačije mišljenje, a prirodno je da mislite da je vaše bolje. Evo, priznaću vam: uhvatio sam i sebe samog u takvim mislima. Poenta je, pak, u tome da je to u ovom času irelevantno.
Kapa dole autorima spota.
(Via)
prijatno sam iznenađen. posebno pozdravljam deo, koji se odnosi na sarmu.
Odlično.
То нам је већ у језику уграђено. Имамо радни и трпни глаголски
надевпридев. Кухиње нам имају радни и трпни део; овај други се зове трпезарија. Па ти види. Такво јединство радње и трпања нема нигде.БТЊ, моји амерички зетови већ поболели од прехрамбене носталгије. Један научио да кува гулаш, и успева да се заустави после трећег тањира. Доћи ће опет. Није шала, то вуче & привлачи.
U međuvremenu, dešavaju se zanimljive stvari. Novi magazin upozorava da je taj spot plagijat i upućuje nas na prošlogodišnji spot iz Makedonije koji jeskoro isti. Onda pogledamo:
…i shvatimo da se to NEKADA zvalo plagijat, a danas se zove postmodernistički pristup. Uostalom, to je Bregović apsolvirao tak odavno da je danas nemoguće ispraviti – i kao načelo i kao posledicu.
Džaba su krečili. Spotovi se i dalje razlikuju dovoljno.