Digitalizacija
Grane primenjene fizike oblikovale su savremeni svet. Nobelova nagrada iz fizike za 2009. godinu dodeljena je za dostignuća ne iz fundamentalne fizike (elementarne čestice i sl.), već za dve oblasti primenjene fizike (optike): optička vlakna i optički digitalni senzori (CCD). Naš život je postao nezamisliv bez elektronike, komunikacija i kompjuterske tehnike. Sve te delatnosti su suštinski digitalizovane.
Digitalizacija je proces koji se bazira na tzv. diskretizaciji. Mogli bismo da damo link ka
Wikipediji, ali je bolje da ovde napišemo definiciju diskretizacije: to je pridruživanje neprebrojivog skupa prebrojivom. A sad da objasnimo: trenutno kroz vaš stan prolaze talasi koji nose informaciju o televizijskom programu Televizije Pink, Grand Parada i sve ostalo. Taj talas može da ima bilo koju jačinu, što zavisi od toga koliko ste blizu predajnika i koliko ima prepreka između vas i predajnika. E, ako bismo zabranili talasu da ima bilo koju jačinu, već ga naterali da može da ima samo jačine od npr. 0, 5,10,15 i 20, mi bismo ga time diskretizovali. I to više ne bi bio talas sa klasičnim brdima i doljama, već pre bi ličio na stepenice. Ovaj štos možemo da obavimo po jačini (amplitudi), i/ili u vremenu. Ako ga obavimo i po jednom i po drugom, dobijamo skup tačaka: digitalizovani signal.
Zašto ovo radimo? Pre svega, zato što konačni skup tačaka uvek možemo tačno da kopiramo, dok puni signal uvek gubi nešto kvaliteta pri kopiranju. Ovo znaju nešto stariji čitaoci: kopiranje kaseta je posle određenog broja kopija kopije postajalo obično šuštanje. Mladi CD/MP3 slušaoci o tome pojma nemaju; koliko god puta narežete koju god kopiju istog CD-a, kvalitet ostaje isti. Ali pre svega, ovo radimo zato što možemo. Digitalizacija podrazumeva kontrolisano gubljenje informacija, baš kao što to čini i kompresija zvuka.
A šta je digitalna televizija? To je zapravo digitalno emitovanje programa: predajnik šalje u vazduh tačkice sa gornje slike. Standardni Gorenje/EI Niš televizor te signale ne razume, pa mu je potreban konverter koji će digitalni signal pretvoriti u njemu prepoznatljiv, analogni oblik.
Veoma nam je stalo da sačuvamo zvuk, sliku i izračunate podatke; sve se takve informacije skladište i koriste u vidu sekvenci binarnog zapisa, lanca nula i jedinica. Veoma efikasno se naša civilizacija bori sa mnoštvom analognih signala koji 
nas okružuju u realnom svetu – digitalizujući ih. Time od celovite informacije uzimamo bitne brojne podatke pogodne da se dalje elektronski obrađuju – brzo, u ogromnim količinama i efikasno. Svako od nas već može čuvati i po želji reprodukovati dragu pjesmu i lik unučeta na CD medijumu. Taj zapis praktično ne stari. Digitalni zapis olimpijskih igara sa druge strane Planete munjevito stiže u naše televizore i daje nam celoviti vizuelni užitak. Takođe, svaka informacija koja ulazi u naš kompjuter mora biti digitalna. Svako od nas već nosi u džepu čudo digitalne ere – mobilni uređaj koji razgovara, fotografiše, računa, memoriše, meri, locira… naučna svaštočinja.
A sada da vidimo kako se oseća digitalni signal kada dođe do konvertera:
Statistička relevantnost
Naučni postupak saznavanja istine podrazumijeva statističku obradu ishoda većeg broja pojedinačnih događaja. Govorimo o verovatnoći da se nešto desi. Zahtevamo da je relevantni ishod nekog opita samo onaj koji se pukom slučajnošću realizuje ne češće nego jednom u dvadeset slučajeva; to jest njegova statistička težina, pouzdanost (statistical significance), ne sme biti manja od 95 posto (ta granica je stvar dogovora i stepena razvoja epohe, ali neka granica te vrste se mora definisati da ukaže na sigurnost 
znanja o nečemu). Na primjer, tvrdnja da novi lijek protiv date bolesti dovodi do jasnih znaka ozdravljenja kod 999 pacijenata na hiljadu obolelih, ima visoku statističku težinu. Nedavna tvrdnja da smo kao čovječanstvo ugroženi pandemijom virusa gripa N1H1 imala je ozbiljan manjak statističke verodostojnosti, procenat smrtnosti često se nije dao razlikovati na fonu „slučajnog“ umiranja u posmatranoj statističkoj masi stanovništva. Statistički matematički metodi snabdevaju nas naučnim kriterijumom uverljivosti. Ali, ta uverljivost postoji jedino ako su uzeti u obzir svi relevantni faktori koji oblikuju analizirani proces. Neuzimanje u obzir bitnih komponenti dinamike procesa ruši dokaznu snagu statističke obrade rezultata, bilo da je postupanje s nezatvorenim sistemom uzroka rezultat aljkavosti, neznanja bilo puka manipulacija (koja je, pak, neretka pojava). Instruktivan je sljedeći primjer manipulacije posredstvom lažne interpretacije statističkog ishoda. Jedno istraživanje o uticaju religije na zdravlje ljudi navodno je pokazalo da redovno posećivanje crkvenih propovedi rezultira u značajno opadanje mortaliteta. Međutim, uočava se da je analiza invalidna jer je zanemaren bitan faktor: oboleli koji su imali najveći rizik umiranja bili su do te mere bolesni da nisu mogli ići u crkvu. Treba zapamtiti: Valjano izvedena statistička analiza je najrigorozniji kanal naučnosti, te objektivan put ustanovljavanja koliko se dobro podaci iz postojeće evidencije uklapaju u teorijski okvir. Od kvantne fizike, preko klimatologije, medicine… do kulture i obrazovanja – statistička obrada rezultata mjerenja ostaje do danas najmoćniji alat kristalizacije istinitosti!